Трибина „ Не ћути, Србијо“ – 25 година од НАТО бомбардовања Србије

Удружење Пријатељи српске културе обележило је 25 година од бомбардовања Србије трибином названом „Не ћути, Србијо“ 25. марта 20254. на Машинском факултету у Београду. Модератор трибине био је проф. др академик генерал-потпуковник Синиша Боровић, а учесници проф. др генерал-пуковник Видоје Пантелић, пуковник Стеван Ђуровић, Димитрије Жупић, некадашњи војник сa карауле Кошаре и пуковник Драгомир Крстовић.

Присутне је поздравио председник УО др Предраг Анђелић, а потом проф. др Александар Седмак поређењем ситуације са Србијом током Првог светског рата и у садашњем тренутку. Затим је Тања Андријић, сопран, извела песму Востани Сербие. Модератор трибине генерал Боровић је у уводној речи подсетио на насилно разбијање Југославије на колоније и финансирање албанског сепаратизма. Генерал Пантелић је у опширном излагању обухватио политичке околности и огроман проблем позадинског снабдевања, истакавши да смо у то време имали око 100.000 војника, мало резерви у материјалу, бензину и опреми, као и много тешкоћа да се обезбеди снабдевање уз даноноћне напоре задужених за тај сектор. Пуковник Стеван Ђуровић је излагање почео рецитовањем своје поезије, а потом jе као сведок са терена оценио да су бројни субјекти друштва одговорни за дугогодишњу ситуацију на Косову и Метохији. По његовим речима, 90% страдалих је из Приштинског корпуса.

Гост трибине био је Димитрије Жупић, који је са 19 година служио редовни рок и био учесник сад већ легендарне битке на Кошарама, на граници СР Југославије и Албаније. Та битка је почела 9. априла и млади граничари су пружили достојан отпор. Повукли су се са Кошара 16. јуна 1999, због политичке одлуке да се склопи Кумановски споразум да не би даље страдали цивили и цивилна инфраструктура. У тој херојској борби 108 војника је страдало, а касније су неки умрли од дејства осиромашеног уранијума из бачених бомби. По мишљењу Жупића, војска није поражена, него је донета политичка одлука о склапању Кумановског споразума.

Пуковник Крстовић је говорио о стратегијском маскирању и обмањивању непријатеља, које је било изузетно успешно. Данас многе војске користе наше искуство из рата са НАТО пактом за своја маскирна средства и овај вид отпора непријатељу. Дешавало се да бомба погоди обичну макету, односно да се вредност од 1000.000 долара потроши на уништење једне макете.

У занимљивој дискусији проф. др Војислав Симоновић је упитао да ли су генерали после тог рата пензионисани и омаловажени. Генерал Боровић је одговорио да је то судбина генерала, што показује и случај војводе Мишића, али да отаџбина мора да се брани. Академик Максимовић је говорио о свом искуству боравка на Косову и Метохији са тимом који је одржавао производњу угља и струје. Тамо је, по његовим речима, бомбардовање било непрекидно, а напори људи да се одржи систем у условима честих хаварија постројења и трафо-станица, били су огромни.

Све у свему, подсетимо се на крају основних података о рату са НАТО пактом: рат је трајао 78 дана, од 24. марта до 10. јуна 1999, уз непрекидно бомбардовање и разарање земље. Бачено је више од 50.000 бомби и уништено 50% производних капацитета СРЈ. Погинуло је 1.139 војника и полицајаца, између 2.000 и 4.000 цивила, од чега 123 деце. Тачан број страдалих цивила, нажалост, ни дан данас није утврђен. Страдале су и читаве породице, бомбе су бацане и на болнице, старачке домове. Било је око 100 милијарди долара штете и изазване су огромне здравствене последице оличене у великом расту разних форми канцера услед бацања уранијумских бомби и општег загађења простора. НАТО је тада имао 19 чланица, све су то биле најразвијеније земље, а 13 њих је директно учествовало у бомбардовању, остале у логистици. Однос снага је био немерљив, процењен на 600 : 1 у корист НАТО. Војска, полиција и народ су пружили херојски отпор НАТО пакту.

Фотографије приложене у галерији снимили су Милан Драгић и Бранка Косановић.