У организацији Савеза студената Машинског факултета у Београду, 20. фебруара 2020. у 19 часова, одржано је предавање о стању српске нације данас, које је побудило значајну пажњу колико због теме толико и због угледних предавача, професора Београдског универзитета: др Часлава Копривице, филозофа, са Факултета политичких наука и др Милоша Ковића, историчара, са Филозофског факултета. Скуп је отворио председник Студентског парламента Милош Ковачевић, који је посебно поздравио чланове удружења Пријатељи српске културе и Српског кривака. У публици је било доста младих људи заинтересованих за ову изузетно актуелну тему о стању српске нације у контексту светских догађаја, збивања у Црној Гори, Републици Српској и, наравно, проблема Косова и Метохије.
Професор Часлава Копривица је засновао своје излагање на следећим кључним тезама:
„Стање нације може се посматрати путем двају комлементарних питања: стања тијела и стања духа. Такође, може се посматрати количински и у погледу каквоће, и по екстензији и по интензији. Наравно, ти параметри се негдје морају укрстити, иначе остајемо на пукој квантитативној дескрипцији, или пак на импресионистичким изјашњавањима.
Студије објективних виталних и културних параметара (екстензионално), постојања и опстанка нације: биолошка репродукција, економија, војска, животни простор. У просторном смислу, биће нације може се посматрати по три параметра: матица, маргина, расијање.
Студија духовних аспеката одржања нације (интензионално): национална идентификација, стање родољубља, потентност интелектуално-духовне елите.
Маргина – средишта (мада смо свуда на маргини, маргина има малтене бројну премоћ у односу на средиште/матицу, које тобоже није угрожено) то је зато што већ два стољећа покушавају да нас врате у разисторију из које смо васкрсли сопственим силама. Дјелимично се ова парадигма поклапа, а дјелимично и не, с парадигмом дух – тијело. С тим што у средишту често нема потребне свијести, нити могућности да плодно усмјерава маргину („екстремитете“), као што се, с друге стране, ствари боље виде и осјећају на маргини, у односу на лажно самозадовољни и привидно заштићени Београд.
Егзактно посматрамо, стојимо доста лоше. То, међутим, не значи да се тиме може обухватити цјелина бића нације у проспективној визури, будући да су духу објективни параметри често Прокрустова постеља. То се најбоље види по самопрепороду црногорских Срба усред црногорске црквено-државне кризе, које је безмало равно црногорском чуду, иако су за многе ван Црне Горе они већ били „отписани“, а многи од нас, нажалост, за њих једва да су и знали.
Наш главни фактички проблем јесте геополитичка дезоријентисаност, што је посљедица непостојања духовног обрасца, што се види по чувеној флоскули која се однекуд приписује Светом Сави, а која суштински не значи ништа, да су Срби тобоже Исток на Западу и Запад на Истоку.
Потребно нам је јединствено духовно средиште (идеја Николаја Берђајева). Док се то не успостави, неће бити довољно извјесно напредовање (условљено претходно катастрофом) на економском плану, али наставак отицања становништва и ширења културе нерађања, те патриотска позиција Србије у Црној Гори и Републици Српској, али издајничка на Косову и Метохији и наставак доминације мондијалиста, неријетко и србофоба, на културном плану. Јединствено духовно средиште обезбјеђује досљедност, а не арбитрарност и недоречност, што је одлика политике у Србији на свим пољима. То је стога што се, на основу арбитрарног утицаја једног човјека, покушава играти паралелна игра на разним пољима, без увида да то морају бити дијелови једне цјелине, да не можете бранити наше људе на КиМ препуштајући их „установама“ терориста и Великој Албанији.
Професор Милош Ковић је у свом излагању истакао следеће чињенице и оцене: Потребно је сагледавање овог тренутка у историјској перспективи, као једног дела светских кретања. Данас у Европској унији недостаје историјска свест, јер се она систематски поништава. Српски народ је дезинтегрисан, живи у државама које нису пријатељски настројене. Од раних времена српске историје постоји стална прича о интеграцији и дезинтеграцији. Династија Немањића је била уједињитељска у односу на претходнике. Ми живимо у времену дезинтеграције српског народа, на реду је интеграција. Када ће се она остварити, који ће нараштај то остварити – ми то не знамо! Код српског народа за учвршћивање националне свести највећа заслуга припада Православној цркви. Потребан је повратак светосавском виђењу ствари. Ако хоћете да видите будућност, идите у Црну Гору да видите литије! Данас је суштинско питање идентитета, као што је питање будућности хришћанства у ЕУ кључно. У будућности цивилизације ће бити дефинисане према религијској припадности и то ће бити цивилизацијске границе. Без обзира на тешкоће, којих је увек било у нашој историји, много зависи од нас. Биће онако како изаберемо, будимо оно што јесмо, Косовски завет је главна ствар, закључио је проф. Ковић.
У живој дискусији постављено је више питања, између осталог о пресловенској историји (проф. Ковић је истакао да не можемо негирати винчанску културу ако је локалитет на 10 км од нас, а да ли су тадашњи људи били Срби или не, то није тако није важно, у сваком случају треба сачувати опрез), аутошовинизму (проф. Копривица, то је прихватање туђинског наратива, ти људи се супротстављају свему што је национално, духовно, религијско), бројности нација на Балкану и њиховим сталним сукобима, подели на две Србије (национална и грађанска, таква подели постоји и у Русији, али је ипак нађен неки модел измирења). У дискусији, као и у завршној речи проф. др Александра Седмака, чули су се и оптимистички тонови у погледу стања и перспектива српског народа, подељеног у више држава и у великом расејању, али и у борби за очување свог идентитета и своје баштине.
Фотографије које доносимо у галерији снимио је инж. Милан Драгић, члан Пријатеља српске културе.
