После три одлагања због епидемиолошке ситуације, коначно је у четвртак, 16. септембра 2021. одржана промоција књиге Александра Шаргића и Александра Митића, „Није било сеобе Срба на Балкан”. И то веома успешна. Сала Академије 28 у Београду примила је овог пута око 300 посетилаца, који су са великом пажњом саслушали уводна излагања, а потом и постављали бројна питања. Скуп је отворио и присутне поздравио
прим. др Предраг Анђелић, председник Управног одбора Пријатеља српске културе, удружења које је организатор промоције.
Већ сам поднаслов књиге, истакнут и на њеним корицама, говори о основној идеји и поруци дела: „Не постоји ниједан аутентични писани извор за досељавање Срба на Балкан у 6. и 7. веку“. Шира образложења ове тематике и тврдњи дајемо у резимеу предавања из пера аутора Александра Шаргића:
„Мит и наука. Космичко јаје, мит о Велесовој бради, мит о Сунцу путнику, мит о Сунцу као синчету Божијем које се рађа на краткодневицу а опунолети се на Ђурђевдан… Сви ти митови носе са собом универзална знања о природи, о законима у њој, знања битна за опстанак људи, знања битна за међуљудске односе, како би људско друштво било складно уређено, како би људи живели у миру и слози и тако даље… Митови дају слику вечних вредности, што значи саме вечности.
Позитивистичка наука, пак, објективно не зна где удара. Ево, рецимо, археологија. Металургија, бакар, бронза, Винча… млађе камено доба. Шта би рекли Винчанци да их назовемо тако? Када би модерни археолози ископали данашње Србе рекли би да су живели у пластичном добу с обзиром на количину пластике, пластичних кеса, пластичних груди, задњица, пластичних уста. Да ли ми живимо заиста у
пластичном добу или то описује наш живот? Зашто се наука не бави суштинским питањима? Ко су и какви били ти људи што их повезују са нама, шта их повезује са онима пре њих? Они нас уче шта нас раздваја, па онда када нађу 3 различите шаре они кажу да је то посебна култура, посебна цивилизација, посебан народ… Зашто се стварност цепа и ломи попут стакла? Свака информација о прошлости раздваја се од оне претходне. Праве се засебни космоси једног природног и складног низа догађаја. Све ово се дешава јер је наука одавно у служби политике и пропаганде. Свака канцеларија сваког професора факултета постала је космос за себе. Он гордо и охоло, дајући себи божанске карактеристике, гради свој свет, свој лажни свет у коме објашњава људе, језик, веру, поглед на свет наших предака…
Све што ја радим и што смо радили у овој књизи представља супротност томе. Ми смо спајали информације, стављали их у контекст, трудили се да разумемо дух времена, да поставимо догађаје у логичан временски и просторни низ да бисмо видели шта се заиста десило. Уместо да нам захвале што смо урадили њихов посао, уместо да приону новој критици историјских извора у светлу многих нових информација, следбеници службене науке у Србији су се уплашили за своје положаје. Уместо научног става, они су направили фејсбук групу која служи за покушај дискредитације нас који се науком бавимо уместо њих. Они спроводе политичку агенду која Србе представља као народ без корена и порекла. МИ га представљамо онаквим какав он јесте. Они праве идеолошку платформу за истребљење Срба са ових простора. Ми покушавамо да Србе вратимо коренима и предачком погледу на свет, а пре свега сазнању да смо своји на своме и да су наши преци створили прву цивилизацију Европе.
Мој задатак је да што сажетије прикажем доказе о Преварогениту, лажном спису / лажним поглављима, који је приписан Константину Порфирогениту, јер је то једно парче папира, односно манускрипт у коме је описано, додуше у форми бајке, лажно и непостојеће досељавање Срба на Балкан. Пошто је наука, поготову историја, слушкиња политике, ја ћу вам у наредним минутима приказати не само чињенице да се ради о
лажираном спису, већ и политичке циљеве тог списа.
Срби – нико и ништа, народ робова, добили земљу милошћу ромејског цара, могу и да је изгубе ако не буду послушни
Хрвати – народ обиља и богатства
Суштински, већ докази Тибора Живковића да је овај спис настао тако што је аутор узео други спис који се зове „О крштењу Бавараца и Карантанаца” па у њему само заменио имена ових народа именима Срба и Хрвата довољни су да се о њему не расправља више као о озбиљном историјском извору. Већ 10 година има од када знамо за ову чињеницу. Дело „О крштењу Бавараца и Карантанаца” је узето, замењена су имена и стављена имена Срба и Хрвата. Одатле ми учимо историју.
На почетку треба рећи шта је то извор историје. Шта је извор информација уопште? ТО је очевидац, сведок догађаја. У најгорем случају то је неко ко је причао са сведоком па му је сведок пренео. Све друго нису прави и поуздани историјски извори. То заправо нису историјски извори уопште. Измишљено досељавање се смешта у 620/630. годину. А Порфирогенит живи и пише око 950. године. Дакле, њега од догађаја дели преко 300 година. Ни пре, ни после њега нико није описао такав догађај. Све и да је Порфирогенит и писао о досељавању Срба, а није, он не би могао бити никакав извор информација јер нити је сведок, нити је могао разговарати са неким ко је сведок. С друге стране, постоје писци сведоци времена и догађаја 620/630. године и они за досељавање не знају.
1. ВРЕМЕ појаве СПИСА // 2. НАЧИН НАСТАНКА СПИСА ОЧИГЛЕДНО ЛАЖАН // 3. ДОГАЂАЈИ КОЈИ СЕ ОПИСУЈУ НИСУ ТАЧНИ // 4. НЕТАЧАН ЈЕЗИК СПИСА //5. ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ОВОГ СПИСА
1. ВРЕМЕ појаве СПИСА // а то су 16. и 17. век (рећи ћемо оба термина а касније објаснити о чему се ради) Мавро Орбин
На светлост дана овај спис је изнео језуитски високи чиновник Јоханес Меурс 1611. године. ОН је измислио име дела јер, као што се може видети увидом у рукопис, дело нема никакав назив, наслов. Кад смо већ код измишљеног наслова да ствар буде бизарнија постојала је и некаква другачија верзија овог списа 12 година пре тога. Мавро Орбин нашао ју је у библиотеци у Пезару. Звала се (Federa lura et Societatis)
„Савези права и друштва Римског царства”. Наравно, није имала поглавља о Србима и Хрватима. Пре него што је језуита Меурс издао књигу којој је и сам кумовао, дао јој наслов, није постојала никаква идеја о досељавању Срба. Св. Јован Владимир није знао да је досељеник, Стефан Немања није знао да је досељеник, није знао Милутин, није знао Душан, цар Лазар није знао, није знао Ђурађ Бранковић… нити било који други
српски владар. Сва та литература која говори о тим раним вековима, 6. и 7. поготово, појавила се у 15., 16. и 17. веку у Риму, на врло чудан начин у папским круговима. Дакле, да подвучем – пре 1611. шира јавност појма није имала да постоји некакво дело Порфирогенита које описује досељавање Срба.
2. НАЧИН НАСТАНКА СПИСА ОЧИГЛЕДНО ЛАЖАН///. БАРАТА се манускриптом за који се тврди да је из 11. века, мада га ФНБ смешта у 12. век. Графолошком анализом Ђуле Моравчика из Византолошког института у Вашингтону још 1967. утврђено је да је овај рукопис писало и дописивало више руку у очито више различитих времена. На последњој страници рукописа констатовано је писање више руку, а један мањи текст каже да је Михајло преписивао текст за Јована Дуку. Другом руком је негде нешто даље на страници уписана 1098. година. Треба напоменути да на овој страници има пуно жврљотина које немају никакав смисао и изгледају као да је неко вежбао потпис или се једноставно играо (у књизи смо дали слику). Овај текст и цела ова страница суштински су могли бити додати било када, као што су разне ствари
додаване манускрипту кроз време (Моравчик). Међутим, занимљиво је шта је службена наука закључила на основу те жврљане странице. Михајло Псел је за Јована Дуку преписивао то 1098. године. Јован Дука има последњи помен 1081, а постоји податак из 1088. да је умро, дакле 11 година пре него што је наводно дело преписивано за њега. Дакле, потпуна бесмислица. Псел не зна за досељавање Срба, као ниједан други владар
или писац после Дуке и Псела. Сви Србе називају Трибалима или Далматима. Псел није знао за то дело, дакле није га ни преписивао. Дакле, ради се о превари и уметању некаквог листа у манускрипт који треба да одглуми старину и аутентичност. Порфирогенит за сина (пресветли папа) у време бацања анатема.
3. ДОГАЂАЈИ КОЈИ СЕ ОПИСУЈУ НИСУ ТАЧНИ /// ОПСАДЕ СОЛУНА (614–616, 618, 630) И ЦАРИГРАДА 626). Срби као избеглице долазе код Ираклија, а заправо деценијама пре тога опседају Цариград, касније и Солун. У време Ираклија, Срби три пута опседају Солун и једанпут Цариград, тако да се из догађаја јасно види да је текст Преварогенита потпуно измишљен. Уз то, он је и бесмислен, јер описује дуплу
сеобу. Овде видимо колико је важна просторно-временско раван. Дакле, када ставимо догађаје описане у другим изворима у простор и време, па онда упоредимо шта пише у Преварогениту, постаје јасно да се ради о бајци, језуитској бајци. Теофилакт Симоката, лични секретар цара Ираклија, не зна за досељавање Срба. Човек на лицу места и од највећег поверења цара Ираклија нема појма да је цар примио цео
народ као избеглице. Напротив, он Србе описује као староседеоце Подунавља. Шта рећи после овога? Зар иком разумном више пада на памет да је Преварогенит историјски извор?
4. НЕТАЧАН ЈЕ ЈЕЗИК СПИСА – СЕРБЉИ И СЕРБЉИА – ПОГОТОВО НЕ ПРИЗРЕНСКО-ТИМОЧКА ВАРИЈАНТА ГОВОРА. Крунски доказ је Сербиа у Грчкој која се помиње у спису. Наиме, она носи изворни назив Сербиа, без јотовања, без епентетског Л, из чега се јасно види да дело није писао Грк илити Ромеј, већ Латин који не познаје географију. Такође, из овога јасно видимо када је текст писан. Писан је у
времену када Србија као држава не постоји. Јер, да постоји фалсификатор не би направио грешку у имену државе. Овако, он је принуђен да користи старе српске повеље из 14. века где налази облик Србљи па и земљу назива Србљиа.
5. ПОЛИТИЧКЕ ПОСЛЕДИЦЕ ОВОГ СПИСА!
Срби плаћеници и крајишници Млетака, папе, Аустрије само су корисници римске земље. Ми имамо државину, али не и својину над земљом. Оснивачки акт хрватске нације, јер од тада креће покушај прављења хрватске нације који се неће довршити до средине 19. века. Јасно се види да је концепт хрватске нације осмишљен као нација омиљена папи и Ватикану преко које треба да се спроведе политика њихове
доминације на Балкану. Ово је закључио Тибор Живковић. Последице по Србе су катастрофалне, јер се касније и албанска нација прави на Преварогенитовој идеолошкој позадини. Наиме, ствара се теза о Шиптарима као староседеоцима Балкана од којих су Срби отели животни простор, па сада треба да га врате. Као кад би Авганистанци избегли од талибана за 200 година тврдили да су Илири, сада већ Пеласти, сада већ
отимају Винчу…“.
После динамичног и занимљивог предавања уследила су бројна питања, при чему се није могао избећи осврт на данашњу ситуацију у којој се налазе Срби, изложени сталним притисцима и нападима са разних страна. Потписивањем књига ова успешна промоција је завршена око 22 часа.
Фотографије дате у галерији снимио је мобилним телефоном Милан Драгић, члан ПСК.
