Месечна архива: јун 2025

Етнолог др Ивица Тодоровић, научни саветник, одржао је 5. јуна 2025. на Машинском факултету Универзитета у Београду предавање на тему: „Српска раскршћа: идентитет и одбрана“. Основни закључци његових истраживања и разматрања, како је предавач нагласио, тичу се околности да српски народ, односно одговарајући етнички феномен, поседује извесне особености које су сасвим јединствене природе. Проналажење ових специфичности уједно представља и путоказ – како за разумевање српске тајне, тако и за проналажење модела идентитетске одбране, у ситуацији када је српски идентитет вишеструко нападнут.

Наведене особености су, по речима Тодоровића, јасно уочљиве за оне посматраче који помно проучавају овај народ, као и културно-историјске и етногенетске околности у којима се он налазио. Међу тим одликама и својствима, који дубински уобличавају српски етногенетски образац, посебно се истичу представе о Србима као изабраном народу, Новом Израиљу, почетно засноване на родоначелницима и настављачима сакралних идеала и дела светородне династије Немањића. Затим, ту су и представе о српској древности и постојаном етнокултурном континуитету српског наслеђа, заједно са другим идејним системима који се наслањају на ове што су у првом реду уочљиви. Видљиву српску особеност, по мишљењу предавача, такође чини и постојање својеврсног „мисионарско-есхатолошког набоја“, који је непосредно повезан с бројним представама и идејама о српској мисији, истовремено и националног и богочовечанско-универзалног карактера.

Свакако реч је о врло сложеним садржајима који се не могу свести на „миленаристичке обрасце“ или, упркос првим и преурањеним утисцима, на уобичајене типолошке моделе што се заснивају на представама о „изабраности“ одређене групације. Наиме, по др Тодоровићу, примећени српски обрасци поседују мноштво самосвојних особина које уобличавају јединствену структурно-семантичку целину, типичних управо и искључиво за Србе. Само у светлу сагледавања ове чињенице могуће је утврдити суштину српског етничког кода и, у складу с тим, доћи до ефикасних начина идентитетске одбране.

Осим тога, такође је нагласио предавач, са становишта издвајања посебно упечатљивих српских одлика веома је изражен и феномен постојања система српских завета, од светосавског и косовског до јасеновачког и других завета. Исто важи и за српске ритуалне обрасце, попут славе и литија, који су итекако витални и корисни на пољу идентитетске одбране и данас.

По Тодоровићу, српски феномен је могуће на прави начин сагледати – и на њега одговорити на нивоу идентитетске одбране – тек у складу с целовитим приступом, односно уколико се ова појава разматра као јединствена целина, заснована на у светским размерама особеној етничкој личности и на јединственом геополитичком положају. Након дубље анализе у тој целини се, као изузетно занимљиви, издвајају управо идејни комплекси Новог Израиља и антисрбизма. Њима је, заједно са представама и чињеницама што указују на српску древност, као и на народни и културно-цивилизацијски континуитет, др Тодоровић у свом предавању указао посебну пажњу.

Несумњиву српску етнокултурну и повесну изузетност на веома јасан начин, осим претходно наглашаваних елемената, по Тодоровићу исто тако одликује чињеница веома раширеног и врло особеног постојања феномена антисрбизма. Под овим се подразумевају мржња и нетрпељивост према Србима, као и према њиховој култури, кључним идејним и животним обрасцима, традицији, језику и писму, тј. постојању као таквом. Отуда је, сматра Ивица Тодоровић, и одбрана српског идентитета и постојања најпре повезана управо са заштитом од теорије и праксе антисрбизма, као и пратећег, како непосредно-практичног тако и идејног, поробљавања и маргинализовања српског народа и његових културних тековина.

Фотографије дате у галерији снимио је инж. Милан Драгић, члан ПСК.

У част Дана победе удружење „Пријатељи српске културе“ приредило је предавање др Драгомира Бонџића, историчара, сарадника Института за савремену историју, аутора више књига о Београдском универзитету.

Предавање др Бонџића представићемо у кратком резимеу, који нам је доставио предавач, на чему љубазно захваљујемо: „После Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, у више таласа, преко 40.000 руских емиграната се доселило у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, највише у њене југоисточне делове. Међу њима је био висок проценат универзитетски образованих људи и више десетина универзитетских професора. Од почетка 20-их година 20. века на факултетима Београдског универзитета ангажовани су универзитетски професори и научници емигранти из Русије. Били су добродошли на свим факултетима, посебно на онима који су тек оснивани (Пољопривредно-шумарски, Богословски, Филозофски факултет у Скопљу) као и на разним техничким дисциплинама за које су недостајали стручни кадрови.

Од 1919. до 1980. године на Београдском универзитету се, у неком од наставних звања, бар током једног семестра, појавило 87 руских емиграната. Највише их је било у периоду између два светска рата, а после 1945. њихов број је почео да опада, да би 1980. године била пензионисана последња два професора руска емигранта. Највише их је било на Техничком факултету, а потом на Филозофском, Пољопривредно-шумарском, итд. Неки од њих су у Београду провели свега неколико семестара, а потом отишли у друге научне центре у потрази за бољим условима живота и рада. Међутим, неки су у Београду провели читаву каријеру и ту су умрли и сахрањени.

Руски професори су дали огроман наставни и научни допринос Београдском универзитету и југословенској и српској науци, допринели су оснивању неких факултета, основали бројне научне дисциплине и предмете, основали и руководили бројним семинарима, институтима и лабораторијама. Школовали су више генерација високообразованих кадрова, написали бројне уџбенике и приручнике који су деценијама коришћени у настави и објавили многе научне радове у међународним и домаћим научним часописима и зборницима радова. Њихови трагови и допринос развоју Београдског универзитета видљиви су и данас, деценијама после њиховог одласка са универзитета и са животне сцене“.

О руским емигрантима – професорима на Машинском факултету у Београду говорио је проф. др Александар Седмак. Његово излагање дајемо кроз слајдове из презентације, у оквиру галерије фотографија која прати овај текст. Слајдови су детаљни, са мноштвом података о животу, раду и доприносу руских професора Машинском факултету у Београду. Користимо ову прилику да кроз неколико слајдова упознамо читаоце и са фрагментима из живота проф. др Георгија Острогорског, чувеног византолога. Острогорски (Санкт Петербург, 1902 – Београд, 1976) био је историчар, професор византијске историје на Београдском универзитету и оснивач Византолошког института САНУ. Један је од највећих византолога 20. века и добитник многих домаћих и страних научних признања. Захваљујемо његовом сину на уступљеним фотографијама из породичне архиве.

Ово успешно вече употпунила је сопран Тања Андријић, у чијем смо извођењу чули неколико руских песама.

Мноштву тема које су обухваћене низом предавања у организацији „Пријатеља српске културе“ придодато је и предавање „Из историје српске средњовековне медицине – Манастирске болнице“ које је 8. маја 2025. у сали Српског лекарског друштва, Џорџа Вашингтона 19, Београд, одржао др Зоран Вацић, председник Секције за историју медицине СЛД. Вацић је као једини или први аутор објавио више од 40 радова из историје медицине, а имао је и око сто саопштења на научним скуповима. За време његовог мандата Секција за историју медицине је четири пута проглашена за најбољу секцију Српског лекарског друштва. Почасни је члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва од 2019.

У уводу предавања дат је шири контекст оснивања и деловања болница при Цркви. Одлуком Првог васељенског сабора у Никеји 325. године, Црква је почела да оснива и издржава болнице и друге добротворне установе. Прву болницу у Византији основао је Василије Велики 369. године у Кесарији Кападокијској. Григорије Назијански назива је „ризницом побожности“. Јован Златоусти је оснивао је болнице у свом седишту у Цариграду. Поред „општих“ болница, изградио је и болницу за лепрозне.

Византијска медицинска знања у Србију су долазила преко српских монаха са Атоса, Синаја и Јерусалима. Свети Сава прву болницу оснива у Хиландару око 1199. У манастиру Студеница Свети Сава утемељује болницу 1208. или 1209. године. Рад болнице регулише главом 40 Студеничког типика „О болници и о болничарима“. Била је то прва болница на територији Србије. У болници су лечене углавном акутне болести.

Краљ Милутин је 1308. године у Цариграду, по угледу на византијске манастирске болнице, подигао болницу код манастира Светог Јована Претече. Око 1312/13. године изградио је манастир унутар зидина Јерусалима. Обухватао је цркву Светих Архангела, конаке, малу болницу и гостиницу за српске и словенске калуђере и поклонике у Светој земљи. Манастир св. Арханђела био је у српским рукама све до 1678. године.

Краљ Стефан Владислав је 1219. подигао манастир Милешеву. У оквиру манастира основана је болница намењена лечењу монаха, која је постојала и у 17. веку. Стефан Дечански оснива 1330. године болницу у манастиру Високи Дечани, по угледу на болницу у Пантократоровом манастиру у Цариграду. Имала је пет одељења: лепра, епилепсија, раслабљеност (парализа), болести плућа, очне болести. У цркви Дечанског манастира, посвећеној Вазнесењу Господњем (1327–1335), живописаној 1338–1350, 22 фреске приказују чудотворно исцељење оболелих. Светозар Радојичић сматра да је дечански циклус чудесних исцељења најопширнији корпус тачно датираних фресака медицинске садржине у византијском монументалном сликарству. Између 1745. и 1765. Дечанска болница престала је да постоји.

Цар Душан је 1342. године основао болницу у конацима манастира Свети Архангели у Призрену. У повељи манастира је стајало: „Болница да се уреди по закону, који је прописао Краљ, Наш отац, да има 12 постеља, и ко год да се разболи, да буде примљен у болницу, а хроми и слепи да се не држе“. Године 1381. у манастиру Раваница кнез Лазар је подигао „болницу за монахе, странце и раслабљене“. Болесници су лечени и у оближњем манастиру Сисојевцу. Болница је постојала и у манастиру Светог Прохора Пчињског.

Предавач се осврнуо и на тумачење болести у православној хришћанској антропологији. Узрок свих болести је грех. Прво оболи душа, потом и тело, па је и свака телесна болест само манифестација греха. Основ за излечење је излазак из греха кроз редовни пост, покајање, исповест и причешће. Основ верске медицине је вера у Господа. Други методи су молитва за здравље, помазање светим уљем, целивање чудотворних икона и светих моштију. На Христовим речима Црква је утемељила свете тајне покајања (исповести) и јелеосвећења које су од медицинског значаја.

Ово предавање, јасно и прегледно изложено у низу слајдова, било је веома добро примљено. Осветлило је у главним цртама српску средњовековну медицину кроз приказ манастирских болница, монаха као медицинског особља, кроз бригу о болесним, негу, устројство таквих болница кроз типике, улогу Светог Саве. Тај поглед на једну грану древне медицине и медицинских установа занимљив је без сумње и савременом човеку.

Председник удружења Пријатељи српске културе др Предраг Анђелић говорио је овом приликом о циљевима нашег удружења, са посебним освртом на откривање скривене или још непризнате историје српског народа и његове државе, при чему су кључна питања за разматрање и редефинисањ: сеобе Словена, фалсификовања историје Срба, Винчанско писмо итд.