Месечна архива: мај 2025

Било је ово још једно успешно вече у организацији удружења Пријатељи српске културе, посвећено др Ђорђу Козићу (1942–2024) и одржано на Машинском факултету, на којем је био професор. Као што читамо у некрологу поводом његове смрти 2024. године: „Професор Козић, врхунски стручњак за термодинамику, изузетан инжењер и професор, својим радом у настави, науци и струци дао је велики допринос угледу и престижу Машинског факултета. Свет око себе није сагледавао само с практичне, инжењерске стране, него и са уметничке и филозофске, тражећи у свему дубљи смисао и формулу универзалности и општости“. Имали смо прилику да чујемо одломке из његове инклузивне опере „Часовничар“, у извођењу професионалних певача и чланова удружења „Живимо заједно“. Професор Александар Седмак је отворио вече представивши Ђорђа Козића као професора, музичара, филозофа. Потом се скупу обратио Дејан Козић, који је основао удружење „Живимо заједно“ за особе са посебним потребама и отуда потиче интересовање његовог брата Ђорђа и његова подршка таквим људима.

Зоран Стефановић је говорио о пројекту Инклузивне уметничке академије „Ђорђе Козић“, са нагласком на идеји да је уметност мост и и да су у оквиру ширења инклузивности потребне уметничке школе за људе са посебним потребама, који често имају и одређене уметничке таленте. Колега са исте катедре, редовни професор др Милан Гојак истакао је свестрану личност Ђорђа Козића, која је обухватала и интересовање за музику, традиционалну медицину, естетику. „Тражио је суштину, ствари је радио из љубави, занесен у своје мисли“, рекао је Гојак о Ђорђу Козићу.

У извођењу Зорана Све Јовановића, на гитари чули смо песму „Теодора“ као део музичког интермеца. Др Снежана Кирин је у личном осврту поделила своја сећања на Ђорђа Козића. По њеним речима, он је био врхунски стручњак, инспиративан саговорник, са великом страшћу према музици. Тако се на делу видео тај чудесни спој науке и уметности. Пра Милан Младеновић од Лужице, српски песник, филозоф, преводилац, у својој беседи говорио је о Козићу, стављајући своје излагање у контекст историјске прошлости народа, идентитета, сећања, или, како је лепо рекао, „тока предачке реке“. Треба да сачувамо сећање на огроман извор те реке, посебно данас када цело човечанство долази на ивицу понора. Вече је завршено музичком нумером из опере „Часовничар“, у извођењу професионалних певача и чланова удружења „Живимо заједно“.

Лепота ове вечери није била само сећање на др Ђорђа Козића, чија вредност и целокупан рад још нису сагледани у ширем смислу. Било је то и упознавање са талентованим људима са посебним потребама, односно са сметњама у развоју, као и са радом удружења „Живимо заједно“, чија мисија траје већ 27 година. И на крају, ово вече било је подсећање на синтезу науке и уметности, на људе који су имали дар да споје те две области људске делатности, чиме су обогатили своје животе, као и историју и културу свог народа.