У организацији удружења Пријатељи српске културе одржано је 13. децембра 2019. последње овогодишње предавање, сада већ традиционално на Машинском факултету у Београду. Предавач је био археолог Драган Јанковић, а његова тема неолит или млађе камено – које у историји, уметности и друштвено-економским односима представља једну од најважнијих етапа у развоју људског друштва и цивилизације. Неолит је период од 6200 до 4500 године пре нове ере, у којем су људи почели да се баве пољопривредом. У достигнућима која ће суштински одредити његов карактер пресудни су израда грнчарије од печене земље, припитомљавање животиња, култивисање тла, што је имало за последицу прелазак на седелачки начин живота, нову друштвену организацију и нову религијску свест. Неолит је почетак припитомљавања биљака и животиња, тзв. златни период човечанства. Људи су живели организовано у насељима која су била доста урбанизована, а куће у којима су становали биле су лепе и функционалне. На нашим просторима за први део неолита карактеристична је старчевачка култура, а други део обележен је винчанском културом.
Предавач Драган Јанковић је представио слику неолита готово идилично, будући да нема трагова ратова и организованог насиља, па све указује на период мира и напретка човечанства. Најчешћа је представа жене, пошто је негован култ рађања, будући да су се људи бавили пољопривредном и све је зависило од тога колико ће приноса родити. Јанковић је нагласио да је постојао чврст систем вредности, људи су живели од свога рада, а нема трагова великог социјалног раслојавања. Ови наши сјајни преци, како је рекао, нису били никакви праисторијски или пећински људи. Они су нам оставили трагове своје уметности, својеврсног тадашњег дизајна, керамику која је и за данашње појмове одлично обликована и често имала практичну сврху, о чему сведочи и фотографија ћупа коју доносимо у галерији.
Уследила је веома жива дискусија, у којој смо чули доста питања, посебно о винчанској култури, пошто је Јанковић годинама археолог управо на овом локалитету недалеко од Београда. Ма колико да је локалитет Винча запуштен, има обећања од државе да ће почети градња Музеја Винче и сређивање локалитета, јер странци се чуде како ми не умемо да представимо свету ту културу, која је највећим делом везана управо за садашњи простор Србије. Винча је у то време била највеће насеље, метропола са сателитским насељима. Ми баштинимо највећи простор те културе, која се простире и на тлу садашњих држава Румуније, Мађарске итд. Сад сви откривају да много пре првих цивилизација постоји винчанска култура, односно Лепенски Вир. У дискусији се чуло да сва та открића треба промовисати на јасан и прикладан начин, уз оцену да у данашњем свету ако информација о томе нема на интернету то је као да и не постоји. Наша средина, међутим, мало ради на томе. Скренута је пажња на стереотипе; често се, на пример, чује израз пећински човек као асоцијација на примитивизам. Тај човек је, међутим, живео у пећинама из нужде, јер је владало ледено доба. Оставио нам је своју аутентичну уметност, која и данас има своју свежину и лепоту. Бележимо и један куриозитет: неолитски људи су имали и платежно средство – накит од медитеранских шкољки. Остаје утисак да је ово широка и атрактивна тема која заслужује још по неко предавање, а несумњиво и посету локалитету Винча – који нам је надомак града, а мање-више непознат.
