Удружење Пријатељи српске културе наставља са серијом успешних предавања, тако да са задовољством за наш сајт можемо представити предавање „Савезничка подршка из ваздуха – Савезничка бомбардовања Србије 1943–1944“ проф. др Момчила Павловића, врсног историчара, универзитетског професора и некадашњег директора Института за савремену историју у Београду. Предавање је одржано на Машинском факултету у Београду, тако да и овом приликом захваљујемо руководству факултета на разумевању и уступљеном простору. Присутне је поздравио проф. др Обрад Зелић, а затим је проф. др Александар Седмак говорио о биографији и научном делу М. Павловића, који је објавио преко 30 монографија, студија, зборника, уџбеника и више од 100 научних чланака.
Тема предавања је била шира од самог назива и обухватила је историјски контекст Другог светског рата у Европи у наведеном периоду и савезничка бомбардовања градова на простору Европе, Југославије и посебно Србије. Предавач је истакао да су бомбардовања вршена из јужне Италије и да је то била свеобухватна операција савезничких снага усмерена на уништење немачке силе и њихових постројења. Дакле, нису бомбардовани само српски градови нити само југословенски, него и Софија, Пиреј, Солун, регион Плоелштија у Румунији са нафтним постројењима које су користили Немци. Задар је, на пример, бомбардован 8 пута у циљу спречавања искрцавања Немаца на Јадран. На Техеранској конференцији је одлучено да се више помогне партизански покрет, а десант на Дрвар био је последњи немачки покушај да се обезглави Титов покрет. На нашем простору први бомбардовани град био је Ниш 1943, а последњи Ужице крајем новембра 1944. Разорна бомбардовања су трајала од априла до новембра 1944.
У дане 16. и 17. априла 1944. страдао је од савезничког бомбардовања Београд, разорније и по рушењу и по броју жртава него од немачког бомбардовања априла 1941. Била су то стратегијска бомбардовања са велике висине. Првог дана бомбардовања Београд није био примарни циљ, већ постројења нафте у Плоештију. Дошло је, међутим, до проблема у формацији, било је облачно време, а авиони су при повратку избацили бомбе на Београд. Погођени су Породилиште, Дом за децу и друге мете, при чему су страдали цивили, а не немачка војна сила или њихова упоришта. Око 2.300 људи је страдало за та два дана бомбардовања. При томе, др Павловић је указао на трагичан податак да тачног броја жртава нема, а камоли поименичног пописа. Као што нема коначног пописа жртава бомбардовања НАТО пакта, које се десило пре 25 година. Остајемо при проценама, односно и поред бројних државних органа, музеја, архива, историчара… занемарујемо потребу да избројимо и именујемо све жртве, а после се препуцавамо и лицитирамо око њиховог броја.
Београд је током 1943. и 1944. бомбардован 13 пута, али су бомбе бачене и на Ниш, Нови Пазар, Сјеницу, Краљево, Пећ, Нови Сад, Лесковац итд. Укупно су 33 насељена места у Србији бомбардована током 1943. и 1944. Најразорнија су била бомбардовања Београда и Лесковца, града који је иначе бомбардован два пута, али са страховитим разарањима. Претпоставља се да је око 120 авиона бомбардовало Лесковац. Јављено је да се у Лесковцу налази око 15.000 бугарских војника и доста тенкова. Међутим, ниједан бугарски војник није страдао у овом граду, јер су се они претходно повукли. Убијено је око 1.000 цивила, међу којима су била и деца, а град је страховито разорен. Бомбардовања су била усмерена и на Немце који су се повлачили из Грчке, а те акције су представљале помоћ партизанској војсци која је наступала ка Србији у склопу борби за ослобођење земље од нацистичког окупатора. У одређивању мета за бомбардовање улогу је имао и партизански Врховни штаб. Савезници су тиме битно допринели победи партизанског покрета. Такође, у њиховим болницама лечено је око 8.000 партизанских рањеника.
Током овог одличног и систематичног предавања чули смо много нових ствари, датих у широком историјском контексту, веома документовано, између осталог и мапама савезничких циљева бомбардовања, које су пореклом из америчких архива. У дискусији је било доста питања око разних контроверзи из српске историје, али је закључено да мноштво тема остаје нерасветљено, пре свега због недоступности грађе из домаћих и страних архива. То су пре свега питања партизанске Ужичке републике, стрељања и локације гроба вође равногорског покрета Драже Михаиловића и многа друга. Фотографије дате у галерији снимили су Милан Драгић и Бранка Косановић.
