У организацији удружења Пријатељи српске културе Слободан Филиповић је одржао предавање Језик богова 24. маја 2018, у 19 часова на Машинском факултету у Београду. Пре предавања, у 17 часова, одржана је Годишња скупштина удружења Пријатељи српске културе, на којој је поднет извештај о раду секција и усвојени глави правци активности у наредном периоду. Скупштини су присуствовали др Душан Ристић, председник Управног одбора, председници секција и остали чланови УО. Доносимо опширнији резиме предавања С. Филиповића. Фотографије приложене уз текст снимили су Милан Драгић и Бранка Косановић.
ЈЕЗИК БОГОВА
Почетак културе нашег међуледеног доба у Подунављу Хелма (Балкана), археолог Г. Чајлд датује на старост од десет миленијума, што значи да је Европа колевка и расадник културе а не њен увозник. Онда је у ренесанси и каснијим вековима, црква организовала и извршила духовни криминал општим фалсификовањем историје, уз прећутну сагласност званичне науке. Поред историје, фалсификовано је и временословије које је десетковано, па Ристовој хронологији недостаје 1200 година, јер је званично уведена тек половином 16. столећа! То је суштина става неколико десетина истраживача алтернативне историјске науке света у последња три столећа (Хадруан, Милер Камајер, Пфистер, Фоменко, Габович, Николић, Топер, Гајзе…).
Зашто је историја фалсификована? Европа се у време ренесансе упознала са „старим Грцима“, „Јеврејима“ и „Латинима“, и тако су настали „класични“ народи који су добили на поклон два, а национални народи Западне Европе један миленијум историје! Успут је измишљена сеоба народа, Карло Велики, Викинзи, Византија… и све остале историјске бесмислице. Шта је био главни мотив духовног криминала над Србима? Циљ је био да се Срби као једини културни народ у мезолитском континуитету избаце из историје света, па су тако они данас постали „цивилизацијско зло“.
Ми смо сведоци и учесници невидљивог информационог рата, у коме деструктивност Новог доба има за циљ план социјалне катастрофе. Ако би то требало описати у једној реченици, онда она гласи: Све је у историји теорија завере, осим званичне науке која је очигледна лаж (н. н.)!
Филозофија језика
Процес мишљења претходи говору и фонетском, а цео процес припада законима природе у божанској идеји плана светова. Мишљење припада свету идеја, за који Тесла рекао да је исто тако стваран као и наш материјални свет. Отуда, језик[1] је креација богова јер представља огледало стварности, као веза истинитог Бића са свим стварима! Божанска „реч“ (Светог писма) долази од архаичног србског корена р(и)ч, света реч (стих). У србском језику реч је изворно обредног значења, за разлику од појма који може бити било која реч. Али, како у „грчком“ (јелинском) и осталим европским писмима не постоји словна вредност „ч“, она је преузета у спољашњем говору из србског језика као logo, реч, одакле је изведен Logos, Говор. Моћ речи је моћ знања, као део Говора чије идеје украшавају „небески шатор“ и представљају божију стваралачку моћ (А. Савић-Ребац): Ум је само један без граница,Сви су други кратковиди уми. (Луча)
Тако је код Његоша, исто у једнобоштву србског народног предања, у хинди филозофији језика или монополној космогонији. Свакако, да је „моћ речи“ много више од комуникације, зато Исидора Секулић и каже да је језик „кућа народа“. Јер, универзално се манифестује кроз појединачно, а њихова веза одређује наш однос према стварности: Који печат мој на лице носи (Луча).
Ради се о божијем печату, јер божији ум је једнак нереферентном простору. Када су питали мисирске свештенике да ли постоји нешто без чега се не може, они су одговорили да постоји а то је мера! Једино је у србском језику реч Бог је духовни појам, од ариј. б’ога, а значи управо меру или 28 конака месечевих (звездани месец), који су у биолошком ритму Земље јер су временски једнаки једној ротацији Сунца!
Значи србска семантика речи Бог је у значењу „Мера свих мера“. Само, тако је могуће разумети србско народно предање, које каже да је Бог на небу, али истовремено у свакој појединачној ствари! Јер, Бог је кодирани и заједнички именитељ свега постојећег, од констелација звезда до субатомске равни постојања.
Теорија моногенезе
Теорија моногенезе говори о једном изворном језику људског рода (Будимир, Трамбети), а сагласна је моногенези писма (О. Целер). Потврду теорије моногенезе језика и писма даје Постање у Светом писму: Бејаше на целој земљи један језик и једнаке речи (11, 2). Исто сведоче антички писци Књига Мојсијева, предање Сумера, алијас Кимера или књига Попол Вух народа Квиче. Божанске речи „мајка језика“ записао је Сит, трећи дивски син Адамов зачетник свештеничке касте. Свакако, да едомски језик глинених плочица није јеврејски, јер је та тврдња бесмислена, с обзиромна то да је јеврејски језик настао тек између 5. и 10. столећа нове ере! Али, један културни језик нашег међуледеног доба је постојао, све до кварења језика на Земљи, који почиње градњом зигурата, астрономске опсерваторије познатије као Вавилонска кула.
Срби, које данас зову збирним именом „Словени“, учествовали су у градњи Вавилонске куле (Нестор), али они су старији од Вавилонске куле и пометње језика (Орбини и Иво Вукчевић), јер су протоисторијски народ старији од библијског потопа и Ноја, десетог по реду „високог патријарха“ после Адама (Стријевски). Исто тврди Катарина Велика, добар познавалац историје у једном писму Гриму, да је србски био првобитни језик људског рода.
Директан помен „мајка језика“ постоји у арапском предању, које арамејски (облик сарбатског) сматра „језиком светлости“. Диодор исто каже за Самотрачане да су говорили древним препотопским „језиком богова“, а многе речи сачуване су у њиховим обредима! Истим језиком је говорио и Лемнос, острво земљорадника. Ради се о језику Рашана, који су по јелинском предању не само њихови преци већ прарод људски! Они су потомци медских Пелазга или Сарбата, старинаца Хелма (Балкана) и потомака хиперборејских Титана.
Сви бели народи између Архипелага и Инда дошли су из Подунавља Европе и то је највећа светска тема препотопске историје, каже О. Х. Амрајн, због чега је протеран из цивилизоване Швајцарске! Становници Подунавља су у 6. миленијуму ст. ере отишли са Дунава на Исток, преко Дона, Дњепра, Волге и Урала на Хвалијско или Каспијско језеро (Велс, Историји света). Значи, приближно пре 8000 година на простору од Хелма (Балкана) преко Међуречја до Каспијског језера говорило се једним те истим језиком тог народа Подунавља.
Потврду даје Шафарик који такође истиче да су само Срби од свих европских народа у (пре)античко време боравили у Индији, која је позната као „пребивалиште Арија“ (арјаварта). Зато, Алинеји налази компактну србску или аријску, алијас „индоевропску“ ономастику само у Европи. Он каже да је србски језик еталон свих (такозваних) србословенских језика, јер има симетричну просторну расподелу, односно хомогеност старохелмских са заједничким особинама свих осталих србословенских језика.
Прве сеобе у нашем међуледеном добу на простор између Индије и Атлантика савремене су „мајка језику“ из Подунавља, и А. Пикте је поставио питање народа који је говорио тим хиперборејским или „староевропским“ језиком Ведских химни. Његов одговор на ово питање гласи србски или аријски језик, на коме је написана Р(и)г Веда најстарија књига на свету. Да је заиста у питању „чобански језик баба Стамене“, за упућене постоји сасвим поуздан траг, а то је чињеница да је србски једини духовни језик на земљском шару!
Србско име је старије од аријског на Истоку, а Срби су пренели језик и писмо на Исток пре најмање 8000 година, о чему говори и спев Дионисаке у католичкој редакцији. Инди то још увек памте, а до недавно су то учили у школи. Индуси сматрају да су добили Веде од богова посредством мудраца. Зато, Х. Ч. Јоши каже да су Срби или Арији дали коначан облик индијској цивилизацији. Значи, језик Веда су Срби или Арији пренели у Индију, а од аријског или архаично србског су потекли ведски, аморитски, арамејски, „санскрит“, зенд (авестански)… али и сви остали главни језици Азије и нарочито Европе, које данас зову измишљеним језиком и народом Индоевропљана.[2]
Први доказ културног утицаја и присутности Срба у Европи и на Истоку је сличност у језику и обичајима Европе и Азије. М. Милојевић је дао неколико стотина примера именослова или ономастике, само оних са основом „срб“ на оба континента. Зато је аријски или србски крајем 18. ст. преименован у „индоевропски“ и подметнут као кукавичје јаје у званичну науку.
Али, ако коза лаже рог не лаже! Постоје специфични лексички трагови србског језика који сведоче о његовој старости. Сви народи кажу Библија, осим Срба који је зову Свето писмо. Зашто? Из простог разлога што је Србска црква примогена! Зашто се, рецимо, римски бројеви зову тим именом, када постоје барем три миленијума пре митског Рима у неолитској Винчи? Зашто се не зову винчански? Европа користи реч „хипопотам“, само га Срби кажу „нилски коњ“, што је очигледан траг њиховог боравка у Мисиру (С. Јаконић).
„Мајка језик“
Савремени србски и аријски на коме су писане најстарије књиге, припадају флексивној или најразвијенијој и најсавршенијој групи језика што је само по себи доказ највеће старине. Потврду дају персијски и арапски писци, који су у прошлости Србе звали „народ књиге“, док о њиховој писмености сведоче сачувани бројни натписи на сва три континента. За језик колена србског, који узима за први материјални траг древног и самосталног народног стабла Шафарик каже: Тако изворан, самосталан, чист, граматички савршен, богат и на толико наречја подељен језик какав је србски (словенски), није могао настати без самониклог и стародавног народа. Отуда, једино србски језик има директну везу са аријским по грађи и форми, док су сви остали језици настали преко вештачког грчко-латинског преносника.
Србски и аријски имају иста граматичка правила, разлика је у двојини, која је данас у српском језику присутна само епски. Ведска и санскритска рецензија аријског или архаично србског језика су исте фонетски и граматички, али се разликују лексички (Cory). Зато, О. Шпенглер ведску рецензију аријског одређује као језик религије, док „санскрит“ сврстава у језик науке. У Европи се за аријски или архаични српски језик још користе изрази „деванагари“ (језик богова) и „старо-индијски“. Колико је други назив бесмислен, говори чињеница да је у старој Индији живело преко 60 различитих народа и више раса (М. Милојевић). Чак и данас Индија има 22 службена језика!
Рецензију „санскрита“ је „окаменио“ граматичар Панини заједно са својим претходницима четири столећа пре Риста. То је литерарни назив за аријски језик на Истоку, у значењу „лепо сложен“. За разлику од Истока, у Европи је санскрит уведен из политичких разлога а све до 19. ст. се звао аријски. Званично се увођење назива санскрит приписује Ф. Бопу, али тај назив постоји и пре њега. Валтер Вист тврди да су аријски и његова рецензија „санскрит“ настали од вендског или србског језика. Исто тврди и Роберт Латам, Срби или Сарбати говоре језик најближи аријском или „мајци“ језика, а србско писмо је морфолошки идентично писму Винче. Потврду даје историјска веза између „староевропског“ писма Винче и критског линеарног, која се огледа у мноштву паралела како наводи и Х. Харман.
Илија Живанчевић такође закључује да су Срби дали реч свим осталим народима, а Павле Соларић тврди да су сви европски језици подунавског порекла, са илирског или Хелмског полуострва. Само србски језик има обележје архаичности у Европи (и Азији) каже А. Овелак, потврђујући да се најстарији језички облици односе на србски језик (О. Луковић). За србски језик у 18. столећу Де Пејсонел каже да је најраспрострањенији, наводећи 60 различитих народа који су њиме тада говорили (О. Луковић).
Срби су једини народ који језички обухвата све три климатске зоне: континенталну, средоземну и подарктичку. Упркос тако великој распрострањености, српски језици су много мање диференцирани него германски или романски, констатује Алинеи. Срби су још пре освита историје „поцепани“ на више огранака у Европи, Азији и Африци, тако да на почетку историјског времена већ имамо сва наречја која и данас постоје (С. Лукин-Лазић). Доказ је и то што сви Срби, алијас „Словени“, имају заједничку реч за појам „писати“ од ариј. писјати (Леже).
Очигледно, извор европске и светске писмености јесте прва цивилизација Винче у Подунављу Хелма (Балкана). Француски антрополог Миле истиче етничку (а тиме и језичку) јединственост на простору између Јадранског и Црног мора, од предришћанског времена све до краја 18. столећа. О још ширем и јединственом етничком и језичком простору сведоче Јафет и Мал, који Хете и Хетиде (народе сличне по језику и обичајима) смештају на простор од Црног мора до Иберије! Ни данас, после 4–3500 година на нешто ужем простору од Понта до Алпа, нема грубих дијалектолошких прелаза!
Археолози и лингвисти налазе Србе под различитим именима, по целој Европи, М. Азији и Африци, али србски или аријски је еталон свих важнијих европских и азијских језика, јер је потпуно независне природе и не потиче од било ког другог језика! УНЕСКО је још 1993. године донео закључак да је лужичко-србски један од најстаријих језика на свету, што је потврдио Конгрес светских археолога у Бриселу 2004. године, где је донет закључак да је најстарији човек Европе живео у Доњој Панонији. Добровски за србски језик такође каже да је најстарији од свих србословенских језика, са највећим бројем корена којих у Ведама има 800 (D. Witney). Али, то су само главни, јер код Панинија у 4. столећу ст. ере има преко 1900, док Речник србско-аријски броји преко 1400 корена са преко 400 савремених србских инфинитива.
„Старост дрвета се одређује по годовима, а народ по језику“ рекао је С. Јаконић. Што се тиче корена, србски језик далеко надмашује све старе и нове језике Европе по броју чистих речи: србски или славо-илирски 83.000 речи; чешки или славо-чешки 57.000; енглески 37.000; италијански 35.000; француски 32.000; шпански 30.000; немачки 29.000 речи. (Даница илирска, бр. 48, 1835).
Србски језик је „тешка мора владара света“ како каже непознати аутор, јер то је једини духовни језик на свету, па владајућа наука мора патолошки да лаже како би то прикрила!
Историографски преглед
Цицерон за своја дела каже да је користио класичне оригинале и старохелмске источнике под којима треба разумети мезолитски континуитет културе. Шта се онда догодило са старохелмским источницима? Одговор је дао француски лингвиста А. Меје: изградили су европски менталитет.
Духовност протоисторијског света утиснута је на употребној и вотивној керамици Винче и представља ризницу писмености каже М. Гимбутас. Писмо Винче је апстрактно а не пикторално и системски је дато, а слично је сумерском или кинеском која су временски млађа! Његова основна одлика је линеарност која га директно повезује са критским, кипарским или минојским линеарима, који су по типу винчански и аријски, као и писма Истока, а сва заједно имају прелазни облик у старокритском.
Владајућа наука сматра да су азијске азбуке настале од арамејског а европске од феничког писма, али су сва три језика хананска као дијалекти арамејског а слична филистејском.[3] Старо име Феникије је Ханан (Палестина), а Феничани су само друго име за пелашке Тројанце у целом Средоземљу, који су Арији по језику, писму и антрополошки. Најранији натписи арамејског су феничка азбука, а Филистејци (Пеласти) су хамовци као и Феничани. Њихов језик је сличан урарћанском (ванском) или халдејском и хуритском.
Јеврејски језик је такође ханански и најближи моавском и феничком,[4] што говори о изворно филистејском пореклу Јевреја. Сви ханански језици су слични, али су имали различита писма! Најраније азбучно писмо Истока је синајско из 15. ст. Оно је по типу винчанско, а откривено је на многим другим налазиштима. У Сирији код Рас-Шамре нађено је 30 слова на угаритском писму са преко 200 божанских имена. Угарићани су Аморити, а Андре Каку за угаритску културу каже да је темељ израелске религије (С. Јаконић). Документа Рас-Шамре у Сирији показују да су становници Угарита Хананци и Хурити који су изворно Митани (аријско племство) а касније мешавина народа. Јелинска прича временски је приближна најранијем писму Истока, а везује Кадма Феничанина[5] за азбуку коју је он тобоже донео у 15. ст. ст. ере. „Грци“ нису могли користити ово писмо античких Срба, из простог разлога што нису могли да изговоре неке словне вредности. То је кефтско (критско) писмо на којем је писао Тамир, рашански песник који живео пре Кадма, као и остали рашански или пелашки песници после њега: Лино, Сорбеј (Орфеј), Тимотије, Пронапић и Момир бесмртни песник Илијаде, који је писао на бригијском дијалекту како извештава Диодор Сикулски. А 1000 година после Илијаде, апостолско време је савремено почетку Ристове календарске ере. Али, Србска црква је тада била примогена, на шта се позивао и Свети Сава. Плиније извештава да су Венди и Сарбати један народ, коме су божији апостоли проповедали на србском језику. Уосталом, како су апостоли Павле и Андрија могли да проповедају на Илирику ако нису знали добро србски? Кристијан Хенинг такође у Речнику вендског језика каже да су божија дела проповедана на вендском или србском језику, позивајући се на други том Апостолске историје 8,9 (Николић), а србски је поред грчког и латинског био богослужбен језик у Вијени (Бечу) све до 16. столећа. Латински је уведен као званични језик у Римокатоличку цркву тек у 12. столећу (У. Топер)! Од изворног (србског) језика створен је латински, у циљу богослужења, трговине и комуникације (П. Ф. Ј. Милер, 1814). Латински је измишљени вештачки језик, који никада није постојао као народни, упркос томе што је на њему била целокупна средњевековна литература Запада? Новостворени латински је замишљен као вештачки глобални језик или „lingua franca“, који је послужио за стварање прво „грчког“, па онда националних језика и „преписе“ наводних „јеврејских“, „грчких“ и „византијских“ рукописа, чији су оригинали у међувремену нестали!
Милан Будимир је такође заступао тезу да је такозвани „старогрчки“ конструисан језик са фалсификованим текстовима. Он је утврдио да се „старогрчки“ (у ствари цинцарски) базира на србским дијалектима пелашког језика, како је то још у 19. ст. утврдио Филип Фелмерајер. Србски је најстарији (не)класични језик Европе, веома близак „грчком“ и „латинском“, што управо указује на његову самородност, што је показао Доналдсон у својој студији, закључивши да најстарији облици грчког и латинског припадају србском језику.
„Старогрчки“ језик је послужио за стварање речника „теутског“ језика из 1616. године, а први речник „високонемачког говора“ издат је крајем 18. столећа, у коме се уместо „тојче“ (Теutsch) појављује „дојче“ (Deutsch). Француски језик је такође постао на основу најудаљенијег галског дијалекта из околине Париза, који је изабрала „елита“ и Католичка црква јер им је тако одговарало, а романски језици су драстично преслојени од стране вештачког латинског који је добрим делом уништио све старе дијалекте. Преко француског је настао и „кастрирани“ енглески језик, у коме постоји више од пола азбучних слова. Англосаксонцима је наметнут вештачки латински језик, па данашњи енглески речник садржи 70% латинских речи, а умртвљен је тиме што је претворен у нетворбен, да би се поново добио „lingua franca“ као језик целог света.
Можемо да закључимо како је старохелмски источник праисторијске Винче идентичан тројанској култури, а тај мезолитски континуитет културе који је фалсификован у ренесанси, условио је развој урбаних цивилизација М. Азије, Блиског и Средњег истока, Јеладе, Апенина и Европе. То значи да су европска култура и језици аутохтони, само преко Винче и Лепенског Вира, чији су природни наследници Срби као једини савремени народ који се може идентификовати на археолошким налазиштима протоисторије.
[1] Реч језик је семантички од ариј. џихвака (јизвака), говор.
[2] Владајућа наука прича о „доласку“ културе са Истока, са различитим теоријама. Рецимо, уралска која обухвата 20-ак језика темељи се на туранским и угро-финским језицима. Али река не може да тече узбрдо! Само поређење структуре ових језика са аријским показује да су они аглутинативни (с прилепцима), значи временски млађи и мање развијени.
[3] Ханански, моавски и јеврејски су дијалекти арамејског, али су имали различита писма.
[4] За Јевреје Мандејце и Манихејце у Вавилону (трећег царства) Шпенглер каже да су говорили (источни) арамејски, али су сви имали сопствена писма!
[5] Име Феничани није етничко, већ назив за азијске Пеласте. Првобитно је означавао становника Крита, па Људеје и на крају било ког становника Азије.
