Месечна архива: новембар 2016

Предавање о Етрурцима

У оквиру делатности Древне секције Срба ПСК, Радован Дамјановић је 24. новембра 2016. одржао предавање о Етрурцима, са посебним освртом на њихов језик и писмо.

Историчар и истраживач језика, проф. Дамјановић је посебну пажњу посветио радовима Светислава Билбије и његовом читању етрурских записа. Предавање је праћено сликама етрурских гробница, артефаката, фресака и наравно примерима графема – слова, из Расене, како су је сами Етрурци називали. Присутни су могли лако да уоче велику сличност расенског и старог српског језика, поготову на топонимима, примерима из историјских карти које је израдио аутор предавања.

Професор Дамјановић је посебну пажњу посветио ширем простору Средоземља где се осетио етрурски политички и културни утицај. Малоазијско порекло Етрураца и њихова сродност са хетитском цивилизацијом поткрепљени су археолошким примерима и доказима.

После излагања развила се жива дискусија којом приликом је предавач кроз додатне примере одговарао на питања присутних.

Наше удружење се нада да ће Радован Дамјановић још неки пут обрадовати чланове предавањем на ову тему, праћену његовим изванредним историјским картама.

Предавање о Лужичким Србима

У оквиру 7. редовног састанка ПСК имали смо прилику да чујемо и предавање др Душана Ристића, председника УО ПСК: Кратак приказ сопствених сазнања о Лужичким Србима/Вендима. Уз историјат Лужичких Срба, посебно су биле упечатљиве његове фотографије настале током излета у пределе Лужице, постојбине ових Срба.

Лужичке Србе Немци називају Sorbi, Wendi или Lausitzer. Они су данас сведени на око 60.000 душа у Доњој (БЛ Бранденбург) и Горњој Лужици (БЛ Саксонија) и тамо говоре 2 истоимена наречја, Dolnoserbšćina и Hornjoserbšćina, прво сличније пољском а друго чешком језику. Делови тог српског народа живе још у Шлезији у Пољској и у Судетимa у Чешкој, а свугде бивају, и не тек у време глобализације, изложени интензивној асимилацији. Од некадашњих староседелаца тог дела Европе, многобројних племена полабских и прибалтичких Срба, међу којима су најпознатија Surbi, Bodrići, Ljutice, Wilzeri, Milzeneri и Luzičani, за неколико генерација вероватно неће бити никога више до брижљиво прикривених трагова, па можда ни њих.

Срби тих предела су дуго одолевали најезди Карла Великог и његових наследника ка истоку. Од њих су крајем првог миленијума нове ере масовно стварани Немци па онда и Немачко царство, у чему је пресудну улогу играло немилосрдно покрштавање у папско хришћанство тих старосрпских, тада већ словенским именом називаних земаља (слика 2).

Интересантни су и богати обичаји Лужичких Срба: народне игре или шарање јаја за Васкрс, као што се чини и код нас; дивне и складне народне ношње; тробојница истих боја као и код нас, Балканских Срба, само измењеног склопа; поход коњаника о Васкрсу и многи други обичаји (слике 3, 4, 5).

Током посете Лужици на предавача је снажан утисак оставио Muzej pod golem nebjom у Lehde-у, близу Lubnjow-a (Blota) = Lübbenau. У музејским просторијама су изложене многе географске карте, народне ношње појединих области, књиге староставне и важни документи. Многи од њих говоре о вековном прогањању тог народа. О заслужним Лужичанима срећемо и ту доста података, али је већи део наведених имена предавач сазнао из књиге Ива Вукчевића Slovenska Germanija, тако и оне о Лутеру и његовој супрузи Катарини вон Бора. Под „golem nebjom“ музеја импресионира домаћинско двориште са ђермом. Интересантан податак пружа грешка на дрвеној табли: „Domowniska“ уместо „Domowinska“, што указује на фирмописца  који је несигуран у коришћењу језика свога народа (слике 6, 7, 8, 9).

Неизбежан и незабораван део посете Лужици јесте вожња чамцима, који су по систему дунавске чикље, само мало већи и за више особа. Канали реке Спреје су густо испреплетани и протежу се у дужини од стотине километара; они воде кроз засеоке у којима скоро свака кућа има прастари симбол заштите и безбедности домаћинства – укрштене две белоушкe са круном на глави. Пошта, ватрогасци, медицинска служба, превоз стоке на испашу, пут у школу и повратак дому своме – све је на чамцима (слике 10, 11, 12). „Неописиво је осећање и устрепталост посетиоца нашe крви у сусрету са овим кулисама и овом сценом, позорницом српског битисања на тим просторима, од вајкада“, каже предавач.

У стара времена се бројност популације Лужичких Срба сматрала доста великом, а и пространство лужичких земаља бејаше позамашно (слика 13). Данас је ситуација много лошија, док су изгледи за будућност нимало ружичасти (слика 14). Чак ни после учешћа у победи над нацистичком Немачком на страни огромне већине словенских народа, није се постигло да Лужички Срби (Зорби) остваре јединство и буду макар обједињени у само једној од федералних немачких држава. Политичке скретнице су и њима биле постављене наопако (слика 15). Непрестане репресалије кроз миленијуме учиниле су и чине своје (слика 16). Данас се Лужичким Србима  ускраћују средства за школовање и културу; у пределу око Будишина (Bautzen-a) већ се годинама бележе, а нажалост и прећуткују, најсвирепији испади неонациста у Немачкој. И времена се тако мењају – ка све горим и горим (слика 17).