Удружење Пријатељи српске културе започело је ову годину успешним и упечатљивим предавањем Гордане Буловић, вишег кустоса Музеја града Новог Сада, о санитету Српске војске у Првом светском рату. Српском санитету, нажалост, није посвећено толико пажње као страним санитетским и медицинским мисијама у Србији које су, несумњиво, дале знатан допринос и представљале примере солидарности са нашим народом, али је у њиховој сенци остао домаћи санитет, састављен од свршених лекара, студената медицине, фармацеута и ветеринара. Тај санитет је делио судбину српске војске и народа, а главни акценат на предавању је било страдање и херојство тзв. обичних људи, бораца, чији су ликови остали на фотографијама из тог времена, а огромну већину њихових имена и презимена ни данас не знамо. Као што, опет нажалост, не знамо ни потпуно тачан број страдалих житеља Краљевине Србије у Првом светском рату, мада се најчешће наводи да је то 28% популације. Из пера Гордане Буловић доносимо кратак резиме предавања:
„Након исцрпљујућих Балканских ратова из којих је Србија изашла као победник, али веома ослабљена и разорена, велике силе, пре свега Аустро-Угарска и Немачка намеравале су да свој утицај на Балкану реше ратом. После анексије Босне и Херцеговине формални повод су нашле у Сарајевском атентату.
Објава рата и муњевито започињање ратних дејстава затичу Србију практично без санитетске службе. Ново наоружање, разорна муниција, употреба авиона уз уношење заразе пегавог тифуса стварају непремостиве тешкоће српској војној команди и Србији. Надљудским напорима, малобројни школовани и искусни лекари и медицинско особље, без опреме и са мало санитетског материјала, сналазе се усред започетих ратних дејства аустроугарске војске у Мачви 1914. године. Недовољна, заправо, више симболична савезничка помоћ и пристигле мисије хуманих људи – добровољаца, као и школовани Срби – лекари из Војводине и осталих крајева, нажалост не успевају да санирају и залече све рањенике. Организовање санитета у току ратних дејстава у Поцерини светао је пример самопрегора, хуманости и правог херојства људи у белом, који су данас – после само стотину година –скоро сасвим потиснути у заборав.
Страховита страдања током преласка кроз Албанију готово сасвим исцрпљују српски санитет. У Грчкој почиње обнова војске, али и право стварање војног санитета, уз све пратеће техничке и политичке потешкоће. Ту заправо долази до пуног изражаја жеља и српско херојство, уз значајну дозу „српског ината“, како је у свом лекарском дневнику у Драгоманцима забележио др Михаило Петровић.“
У дискусији је учествовала и проф. др Љиљана Клисић, чија је породична прича потврдила све тешкоће на путу да се очува сећање на заслужне претке и укључи брига државе у неговање меморијала. Њена бака, др Славка Михајловић Клисић (1888–1972), била је оснивач и први директор гинекологије женске болнице од 1929. године. За време Великог рата остала је у Београду и водила дневник, који је објавила 1955. године, а сада је породица публиковала допуњено издање. Сви покушаји да јој се на згради болнице „Дедиње“ у Београду постави спомен-плоча до данас нису уродили плодом.
Скениране фотографије из Првог светског рата љубазно нам је ставила на располагање предавач Гордана Буловић, а остале су снимили Милан Драгић и Бранка Косановић.
