Месечна архива: новембар 2023

Удружење Пријатељи српске културе организовало је још једно веома занимљиво и посећено предавање, 14. новембра 2023. у Академији 28, у Београду, и то у духу свог опредељења да се чује што је могуће више о српској култури, традицији, посебно о оном што ми данас можда и не познајемо, не препознајемо, или се односимо немарно према томе. У том смислу је говорио и прим. др Предраг Анђелић, председник УО ПСК, који је најавио предавање и представио нашег госта. Архитекта Жељко Утвар, рођен у Београду 1978, представио нам је свој рад и своју необичну и драгоцену етнографску збирку, при чему је дотакао и питање аутохтоности Срба на овим просторима, понудивши и материјалне доказе, сличности, паралеле итд. На почетку предавања приказана је занимљива емисија Квардатура круга о његовом раду и богатој збирци.

Предавач се заинтересовао за проучавање етнографског наслеђа Балкана пре две деценије и данас његова збирка броји око 5.600 музејских предмета, од којих су 60 одсто народне ношње, а остало је покућство, црквене књиге, ћилими, посебно драгоцени пиротски, фотографије итд. Огромну већину, око 95 одсто, купио је на бувљим пијацама од Суботице до Врања. Сада је цела збирка изложена у његовој кући у Крњачи. Напокон се нашао и спонзор Марко Михајловић, који ће материјално помоћи чување и представљање ове импресивне збирке сакупљене великом ангажованошћу и упорношћу архитекте Утвара.

Државне институције у Републици Србији, а поготово музеји, у депоима чувају огромне збирке старих предмета које деценијама нису изнесене на увид јавности. Последњих деценија однос Срба према властитој традицији неодговоран је и непромишљен, јер одричући се свог наслеђа стварамо погодно тло да други преузму нашу културу, а тиме и наш идентитет, као што говори и назив овог предавања. Етнографи из Загреба су му понудили да откупе ношње из Далмације, односно Буковице, али је одбио зато што су они то српско наслеђе називали „хрватске ношње из Приморја“. Слично је и са нашом баштином у Босни, у којој се краде наша историја кроз стећке, за које тврди да су православни, односно 100% српски.

Значајан део његовог предавања био је посвећен је аутохтоности Срба на овим просторима. Основна теза је аутохтоност Срба од винчанске културе до данас. Утврдио је да мотива из винчанске културе има на народној ношњи Срба. Такође, обратио је пажњу и на сличност мотива чувених пиротских ћилима који се не тка нигде више у свету. Материјални докази на етнографским предметима указују на то да су Срби овде аутохтон народ и да на овим просторима битишу од времена винчанске културе. По његовом мишљењу остали народи краду српску културну баштину представљајући је као своју, првенствено зато што смо ми сами немарни према томе и не чувамо национални идентитет. За Лепенски Вир тврди да је било светилиште и гробље, а не насељено место. Поменуо је и налазиште Велико Лаоле где је почело топљење руде бакра. Винчанске куће су сличне српским сеоским кућама од блата – идентичан је начин градње, облик, дебљина зидова. Навео је још примера који сведоче о аутохтоности Срба на овим просторима, а о чему званична историографија не говори.

Фотографије дате у галерији снимио је Милан Драгић, члан ПСК, а цело предавање доступно је на Јутјуб каналу Пријатељи српске културе.

У Руском дому у Београду, 26. октобра 2023, имали смо прилике да слушамо предавање „Вукова реформа језика и политичке последице“ које су одржали др  Зоран Милошевић, научни саветник у Институту за политичке студије, и мср Дајана Лазаревић, филолог и преводилац. Од Вукове реформе, започете 1814. и довршене усвајањем новог правописа и писма за школски програм 1868, до данас трају полемике о значају и последицама те реформе, имајући у виду велики значај језика, писма и правописа за целокупан идентитет једног народа. Оглашавају се, и данас, многи појединци и институције: лингвисти, социолози, писци, Српска православна црква. Супротстављене ставове можда најбоље оцртава наслов расправе Меше Селимовића „За и против Вука“.

Ово предавање је имало акценат на политичким последицама Вукове реформе. Предавач Зоран Милошевић је изнео мишљење да су последице реформе велике: одвајање српског од руског језика и удаљавање српског од својих старословенских корена; створена је основа за каснију цикличну дезинтеграцију српског језика; уведен је снажан дисконтинуитет у развој модерне српске културе. Предавач је оценио да је Вук Караџић био инструмент у рукама аустроугарске владе која је настојала да по сваку цену и на сваком пољу удаљи Србе од Руса и поткопа тај однос, односно да спречи русификацију српског језика и народа. Вукову реформу, како је истакао, финансирала је аустроугарска влада. По његовом мишљењу, са Вуковом реформом ми постајемо нови народ.

Други предавач, Дајана Лазаревић, преко слајдова дала је сажет пресек развоја језика до Вука, почев од прасловенског па преко старословенског до редакција тог језика. Обухватила је корене српске писмености, уз навођење споменика који су сачувани и сведоче о развоју језика. При томе је оценила да је Вук унео 6 нових слова у своју фонетску азбуку, кaо и да су Руси имали реформу своје ћирилице и ортографије. Тиме се показало да је то било време реформи књижевног језика и правописа, усмерених ка поједностављењу и већим могућностима да се целокупан народ описмени и просвети. И она је истакла да је Вукова реформа одвојила српски од руског језика, што је значило удаљавање културе и политике две земље, мада су домети и добре стране те реформе неспорни (упрошћено писмо, фонетски правопис итд.).

У дискусији је било нијансираних мишљења, почев од истицања предности Вукове реформе књижевног језика и писма, напомена да је Вук Караџић носилац високих руских одликовања и признања, аргумената да је Вук ипак везан за традицију јер је унео само 6 нових слова у реформисану азбуку, до веома негативних оцена о Вуковој реформи српског књижевног језика и уопште његовом доприносу српској култури и књижевности.

Фотографије које доносимо у галерији снимили су Милан Драгић и Бранка Косановић.