Војислав Симоновић, доктор техничких наука, професор је на Машинском факултету у Београду. Годинама студентима преноси знање из области пољопривредног машинства и прецизне пољопривреде, али је овога пута у Свечаној сали своје матичне куће предочио многобројна питања и одговоре, те занимљива сазнања, произашла из његових истраживања у области родословља и именословља.
Тема предавања беху библијска властита имена која су се преносила међу Србима посредством хришћанства. Етимологија ових имена овога пута била је по страни, док је наглашавано богатство облика са истим значењима, међу којима су неки облици очигледно слични (попут Симон, Симеон и Симеун или Стефан, Стеван, Степан, Стипан, Шћепан итд.), а други облици су веома различити и испрва тешко повезиви (попут Шошана, Љиљана, Сузана и Ружа или Матија, Теодор и Божидар). Ипак, највећа пажња током предавања посвећена је истозначним именима Јован и Иван, подједнако распрострањеним и омиљеним међу Србима, уз покушај одгонетања порекла и узрока њихове двојности. Најзначајније водиље предавачу за уочавање учесталости појављивања свих наведених имена у средњовековној Србији беху пре свих истраживања Милице Грковић, базирана на пописивању и пребројавању имена која се појављују у Дечанској христовуљи у 14. веку односно у Дефтеру области Бранковића средином 15. века.
Војислав Симоновић износи низ шаљивих запажања. Најпре се пита зашто женама тепамо да су цвеће, пошто је именица „цвет“ мушког рода, и запажа да жене, судећи по роду, могу бити само „цвећке“. Даље, открива да се у званичном називу србског краља Стефана Првовенчаног крије заправо плеоназам, јер је значење самог имена Стефан управо „овенчан“ тј. крунисан. Јован и Иван, пак, од стране Српске православне цркве „помирени“ су тако што им је обојици додељен празник народног имена Јовањдан односно Ивањдан иако оба празника канонски светкују истог Крститеља, док су у музици ови именски облици „помирени“ у песми „Иванова корита“ где се помињу и „медна уста Јованова“.
Током једночасовног излагања предавач је у домену генеалогије и ономастике још поделио сазнања базирана на мање познатим научним радовима, архивским документима и музејским артефактима, те сазнања и методе проистекле из властитих истраживања. Цело излагање било је срчано и спонтано, каква су уосталом и сама родословна стремљења Војислава Симоновића, додатно обогаћена успутним занимањем за генетику, хералдику, религију или незаобилазну историју. Предавање беше прожето бројним и сликовитим примерима у области ономастике којима, на пример, Војислав Симоновић оправдава поједина тврђења Милице Грковић у свом „Речнику личних имена међу Србима“ или врло темељно приказује мутацију свог презимена од Симеоновић до Симоновић током прве половине 19. века, истичући да инсистирање на једном слову у случају презимена није ситничарење, те да је његова лична потреба за будућом званичном променом односно враћањем првобитног презимена – не само лични пример практичне примене истраживачких закључака, већ је, битније, одавање почасти и враћање дуга прецима, побуна против страног утицаја или неписмености и путоказ будућим генерацијама за очување свог културног наслеђа.
