Сведоци смо старе бурлеске око имена Македонија, против кога је у Солуну недавно протестовало око сто хиљада и Атини скоро милион људи! Упоредно тим протестима, „Светски македонски конгрес“ је донео одлуку о повлачењу признања Косова, док су медији у картографском решењу македонског питања, предложили да половина Македоније припадне Грчкој, једна четвртина Бугарској а друга четвртина Шиптарима! Да ли ови догађаји стоје у некој вези?
Као и сва остала геополитичка догађања на Хелму (Бакану), они стоје у вези Источног питања што је прикривени израз за решавање Србског питања. Срби су од искона па све до 18. столећа били једини народ који је обитавао између Јадрана и Црног мора, граничећи се са Русијом, све док Ватикан и његова ударна песница нису од србског етничког бића и простора створили вештачке хибридне нације: Грчку, Румунију, Молдавију, Мађарску и Бугарску у 19., а Арбанију, Македонију и Хрватску у 20. а Црна Гору у 21. столећу. Одсецањем источних, јужних и западних србских покрајина, геополитички пројекат још није завршен, јер предвиђа микроскопски малу и неправославну Србију. Али, људи снивају а Бог одлучује!
Сваки народ, стваран или виртуелан, уводи се у историју именом, па се исто тако из ње избацује укидањем имена! Идеолошко прикривање подразумева промену имена, јер се тиме прекида културни континуитет у пракси посебне врсте терминолошког рата! Укидање имена свакако оспорава идентитет, али, суштина приче око назива Македонија је у томе што Грци и Македонци нису ни постојали у античко време, осим у зомбираној и вампирској историји владајуће науке! Име Македонија је у антици само географски појам као што је то Германија или Бугарска, а све три регије су земље Сарбата или античких Срба. „Грци“ и „стара Грчка“ уопште нису ни постојали, а Европа са њима први пут упознала тек у ренесанси када је почело фалсификовање историје, као договорена лаж цркве и науке.
Илијада је први европски уџбеник који нигде не помиње „Грке“ (Јелине), Европу и Македонце. Момир, песник Илијаде, зове регију данашње Македоније именом „Ематија љупка“, што је очигледно „Медија љупка“ у преведеном спеву. Меди или Сарбати су старинци Хелма (Балкана), а Македонци се зову именом староседелаца у протекла три миленијума све до 19. века. Имена, Грци и Европа су временски савремена по званичној историји, а настала су негде половином осмог века ст. Ере. Код „Грка“ ништа није извесно пре прве Олимпијаде која је измишљена, јер су Грци званично млађи шест векова.
Име Европа је настало у време Пердике I, чији се брат звао Европ по коме је Европа и добила и име. Тада је настало и име Македонија, јер се до Пердике, Македонија звала Медија, а карани (надзорници) су постављани из Пеоније. Мада, неки кажу, да се Македонија први пут помиње око 500 године ст. ере у време Аминтоса, који временски претходи Пизистрату преводиоцу Илијаде на „грчки“.
Македонија је првобитно једна мала регија у околини Солуна, што одговара историографској чињеници, да се касније под Македонијом подразумевао доњи слив Вардара, док се горњи звао Стара Србија, а називи су понекад били поистовећени. Име Македоније је настало по дорским Македима, ариј. мāгад’а, полубожанство месечеве лозе, по коме је добио име Македон син Озирисов и унук Прометејев. Такође, краљица од Сабе се звала Македа, док у Индији постоји истоимени град и држава Magadha. Али, треба напоменути да Македон постоји и као титула.
Херодот сврстава Македе у Пелазге, јер су они име за дорске Сербониће, касније Хераклиће, који су се звали Македи док су становали испод Пинда, пре него што су се преселили на Пелопонез. Да су у питању Срби, сведочи србско име Спарте, јер Спартанци су Даново племе а име им је настало од етнонима Сарбати, Сарпати, па метатезом Спартанци. Дорска најезда Спартанаца је узроковала пресељење старинаца Пелопонеза у малоазијску Јонију. То су егејски Пелазги, чију је славу старих краљевских кућа, овековечио божански песник Илијаде, који је био учитељ народног васпитања Јелина (Грка), као културни образац старог света који је темељ античке образованости.
Прва (двојна) грчка држава у историји, створена је 1829. године. Отуда је Филип Фелмерајер („Књига о Мореји“) још у 19. веку одрекао сваки етнички континуитет „Грка“ у време највећег филохеленског одушевљења Европе, закључивши да су антички Срби пранарод данашње Грчке. По првом Уставу новостворене грчке државе у којој су македонски Срби били у већини, сви православни су проглашени за Грке, а од стварања је 11 пута проширивана за зеленим столом! Прекрајање граница пратио је геноцид и етноцид, нарочито у Егејској Македонији, јер су Срби пре само 100 година чинили више од 80% становништва а данас их уопште нема.[1]
Становништво Македоније антрополошки је ближе Србима него Бугарима, кажу Гопчевић, Цвијић и Ердељановић, јер показују србске етнографске и језичке особине. Натпис „бугарског цара Асена из 1229–30. године, назива Македонију између Драча и Једрена Србска земља“! Цариградски синод и непознати бугарски (србски) летописац из 15. столећа зову Уроша, Угљешу и Вукашина „господарима Срба“, док летопис из времена дачког кнеза Лесандра Доброг савременика Цамблака, помиње србске свештенике који су доведени из Охрида.
Име Бугарин је од 14. столећа употребљавано као синоним за Србина, па је као народно име непознато до почетка 19 столећа! Код Јелина (Грка) је назив Бугарин синоним за Србе, а они чак и влашке чифчије зову Бугари, док се сами Власи деле на сточаре и Бугаре (чифчије) што је социјално значење. Бугари нису народно већ државно име, а М. Будимир такође каже да је оно апелатив. Име Бугарин је настало је од србске рецензије „бугарин“, у значењу прасац, одакле је придев бугарски, свињски, Вук, што је послужило као згодан каламбур за Волгаре (људе са Волге) у причи о стварању нове бугарске нације. Поготово, што су Турци инсистирали на бугарском имену, зато што су Србе погрдно звали крмцима! Још се каже, како су ширењу бугарског имена допринели дворски историчари непостојеће Ромеје (Роума).
Ко су Волгари претопљени у данашње Бугаре? Они су, по причи владајуће науке дошли из долине Волге, као србизирани Татари који су имали своју државу код Бајкалског језера. Створили су „Дунавску Бугарску“ крајем седмог столећа, са обе стране Дунава од Видина до ушћа. Потврду налазимо у извештају Теофана 657. године, који област од Јадрана до Родопа назива именом Славинија, а 687. разликује Бугарску од Славиније. Патријарх Никифор такође 688. разликује два народа. Али, чак и да Калвин није измислио Дунавску Бугарску, она је престала да постоји почетком деветог века (831 г.). Како је онда Македонија могла да буде под Бугарском око сто година од 861–969? Или, како је роумски цар Симеон могао да има „Бугарско царство“? Поготово, што је његово царство било у србској етничкој држави, обухватајући античку Медију, која се делила на Горњу (Србија) и Доњу (Бугарска, Македонија и Епир) Медију.
Такође је ноторна лаж, да је цар Самуило био Бугарин. Он је син брсјачког кнеза Николице, што потврђује натпис узидан на цркви у селу Герман на Преспанском језеру.[2] Самуило је из престонице у Охриду покушао да присаједини србска племена, која су живела у Епиру, Тесалији, Егејској Македонији и Пелопонезу. Самуилова Македонија је била центар окупљања србских племена, јер је њему било више стало да присаједини српска племена Милинга и Језераца са Тајгета на Пелопонезу, него да освоји простор некадашње „Дунавске Бугарске“ коју је препустио Роуму (Ромеји).
Србски цар Самуило је имао још већу царевину од Симеона србског цара Роума (Ромеја): од Врбаса и Срема до Црног мора, преко Марице, Искра и Сера до Олимпа, Јонског мора и Јадрана све до ушћа Цетине! Зато, принц Пенчо каже, да је проклети цар Самуило владао „Бугарском“ и другим земљама, а потврду даје каталонска карта из 11. столећа на којој је Србија од Јадрана и Црног мора. Колика је била његова царевина види се уговора патријарха Јована са Василијем Другим, у коме се наводи 31 епископија! Међу њима је и некадашња Дрстарска (Силистријска) патријаршија наследница апостолске цркве, коју је наследила Охридска патријаршија.[3]
Роумски историци Лав Ђакон и Св. Фотије у 10. и М. Аталиота у 11. столећу зову Македонију именом Медија као и спев Илијаде. Да је Самуило био србски цар, сведочи Дељанов устанак 1040 године, као и устанак Ђорђа Војтеха 1073 у Самуиловим земљама, за који М. Гликас каже: Устадоше србске земље, Македонија, Струга и Повардарје. Ј. Куропалата такође назива ове устанике Срби, а П. Срећковић каже да су ове Србе преименовали у „Бугаре“. Доказ да су устаници били етнички Срби је чињеница, да су у помоћ позвали двоструког цара Бодина и унука србског краља Доброслава (Војислава).
Језикословац А. Белић је закључио да је македонски старији облик србског језика, што налази потврде у мешању србског и македонског имена, као у спеву Осман Ивана Гундулића. Цвијић је проучавајући етнографију и географски положај Македоније потврдио лингвисту Белића. Он истиче велике миграције из Македоније, које се нису завршиле само у Србији и Бугарској, већ су се прелиле преко Дунава у Влашку и Молдавију и даље.
Цвијић напомиње појаву, да су неки Срби у Македонији сами себе звали Каури и Бугари, али од Самуила до 20. столећа становништво Македоније себе зове Србима. У списима из Влашке и Молдавије од 14. до 17. столећа, досељеници из Македоније себе зову Србима. Такође, у свим споменицима од 13. до 19. столећа становници Македоније себе зове Србима. Али, принцип стварања хибридних нација из 19. примењује се и данас у 21. столећу, са територијалним претензијама под претњом крсташких ратова.
Основни психолошки проблем код Македонаца и осталих новостворених нација Хрвата, Босанаца и Црногораца, јесте свест о њиховој припадности србском етничком корпусу. То, што су они туђом и својом вољом постали неки други, нека им је алал и сретан пут! Они могу да буду оно што желе, али, не могу да понесу са собом заједничке претке који јесу били Срби! Јер, ни у цркву се не носи оно што припада кући!
Слободан М. Филиповић
[1] Солун је на на почетку 20. века имао преко 85 % србског становништва а данас нема уопште!
[2] У „грчкој“ легенди штампаној у Млецима 1690. у преводу С. Новаковића, Самуило се произвољно назива „цар Бугара“ и Охрида.
[3] Св. Сава се позивао на континуитет Србске цркве управо преко Дрстарске (Силистријске) патријаршије, чија је наследница Охридска патријаршија, а којој претходе Јустинијана Прва, Солун и Сирбијум (данашња Сремска Митровица) као прва патријаршија.