У(н)гри и Маџари (приредио С. Филиповић)

Лажна прича о постојању 1000 годишњег континуитета угарске краљевине сахрањена је пољу Мохачке битке, а Маџари су веома млад народ, настао тек у другој половини 19. столећа као мешавина народа са незнатном туранском примесом. Наука потпуно произвољно и погрешно, али са намером, поистовећује етничку групу Маџара са Угрима, иако ова две државе дели временски период већи од 1000 година!

Наша историја зна за „угарске“ краљеве Белоше (I–IV), али не зна да је Бела I био србски краљ Белош из династије Немањића (М. Орбини), што налази потврде у старим средњовековним географским картама на којима је Србија до Будима, или титули цара Душана. Краљ Штефан I и Арпад нису ни постојали, већ само династија Арпадовића–Немањића, који су у овој Србији владали до 1395. године! Континуи¬тет угарске културе је обична измишљотина, јер од Мохачке битке нема у(н)гарске државе нити владајуће династије, све до 1867. године када је под истим именом створена нова држава.

У времену које претходи Латинском царству, па до пада Цариграда нису постојали ни Карло ни Немци, Византија, „византијски“ цареви, Угарска са св. Стефа¬ном, нити односи са византијским царевима, већ породични односи између европских владара који воде порекло из најстаријих европских династија Балшића и Немањића! Пошто се овде ради о „Угарској“, треба знати да је у време стварања измишљене угарске историје на територији данашње Угарске владала династија Немањића, чија су имена у владајућој историји одстрањена или изопачена.

Балшићи су били у сродству с Немањићима, као и све остале европске династије: Комнени, Кантакузени, Анжуји, Асени, Ангели, Ласкариси, Јастровићи, Руриковићи… Србски кнез, каснији краљ Урош Немањић удао је своју ћерку Јелену за будућег србског (не угарског) краља Белоша I (не Белу I). После Белошеве смрти Јелена постаје регент уместо малолетног сина Гајзерића (не Гејзе). Потомак Јелене и Уроша I у шестом пасу је краљица Катерина (Каталина), која се 1270. удала за краља Стефана Драгутина.

Овде је изузетно важно објаснити удају Јелене Вукановић за Белоша II Слепог, јер су Арпадовићи том брачном везом тобоже стекли право на србску круну, па се Емерик самопрогласио за србског краља! Те претензије постоје и дан данас, иако је Јелена из нелегитимне династије Вукановић-Марковић као и Јаблановићи из Босне. Са историјском упорношћу Јелену „гурају“ у Немањиће, иако је Бодин незаконито прогласио клетвенике на свом двору, што је изазвало династичке сукобе и слабљење државе, како је то први уочио и истакао писац Барског родослова.

Могуће је, да су У(н)гри делом били католичке вере, али свакако Срби, јер, они воде порекло од некадашњих Панонаца (Н. Надео), који су део србског народа назван по богу Пану. Овај став налази потврде у аналима монаха Ламперта од Херсфелда, где се У(н)гари помињу као С(о)рби у Саксонији и Тирингији који су Хајнриху I плаћали данак. Такође, у исказу де Пејсонела: Унгари, Авари и Кроати су братски народи. Значи, Угри су измишљена популација, не долазе са Дона и нису угро-фински народ, већ претежно Срби старинци Паноније у мешавини са једном туранском енклавом!

Семантика Угра или Унгара је такође србска. По М. Николићу, представља исква¬рени облик од Угари, Лугари, што је име за србске граничаре! Али, у србској митологији семантика Вугара или Угра је по аријском придевку угра, „огроман“, за бога Нава, по коме је лично име Угрен (ст. србски Угринь, Огринь) које је кумовало племенском имену никшићких Угреновића, или породичним именима Угринић и Угричић. Овде, свакако треба убројати земљописно име Угриновци и асирски Угарит. Прича о угарском језику је такође лаж. На територији данашње Угарске се званично о угарском језику и култури ништа није знало до средине 19. века. О томе сведоче угарски музеји, а што се тиче угарске уметности и културе, службени и званични језик је до средине 19. века био србски као дипломатски језик „курилице“, затим латински и немачки и тек после 1867. године мађарски или тобоже „(х)у(н)гарски“!

Владајућа историја тврди да је угарски језик изолован, али има бројне србословенске елементе. Студија Данковског о угарско-мађарском језику у етимолошко-критичком речнику, износи да мађарски језик има само 962 изворне речи и 1.898 србскословенске: 188 „грчко-србскословенске“, 704 „грчке“, 334 латинске, 288 немачке и 298 романске. Ако знамо да се око 1820. године реч „србски“ није смела да изговори, онда је данашњи угарски језик изопачен и фалсификован србски језик, а тај процес је трајао вековима као и код угарске музике.

Јаков Грим пише 1824. године да су у његово време у шест од седам регионалних центара Угарске говорило србски, а Аугуст Шлецер 1771. извештава да су у 27 угарских провинција свуда Срби и Словенци представљали већину! Како се онда данас може говорити о једном старом угарском народу и држави, када je данашња Угарска 1787. ималa по попису 2.322.100 Угара, а 5.681.000 неугара? Још горе, на почетку 19. столећа, територија Мађарске која је и данас двојезична, имала је 1809 године 3.000.000 У(н)гара а 7.000.000 неу(н)гара! Нарочито после 1848 године дошло је до насилне мађаризације, фалсификата и насиља над Србима, у чему је учествовао цео државни апарат и католичка Европа. То показује резултат пописа становништва из 1900. године, по коме је било: 8.500.000 Унгара, а 8.100.000 неу(н)гара!
Наша владајућа историја је пуна измишљених народа, листа владара и реге¬ната! Таква је рецимо веома прецизна листа регената са Блиског истока или египатских владара. У новије време је то случај са измишљеним немачким владарима, крунисаним или некрунисаним као што су бројни Карли, Хајн¬рици, Фредерици, Отои, Конради… Они се понављају до бесвести, али то никоме не смета! Тако је и „угарски народ“ још једна велика лаж и превара наше владајуће историје!

Листа регената Угарске почиње са Гезом, који је, наводно, владао до 995. г., али наша историја зна и за једног кнеза „Арпада“ који је, наводно, 893. потчинио ове просторе и њима владао до 907 (в. табелу регената и порекла Угарске – табела Арпада бр. 120, В. Бансон из 1912.). Дакле, измишљена Угарска је старија још 100 година! Велики кнез Гејза (Гејзерић) који је умро 995. године, први је на листи регената Угарске (Г. Бансон). Али, Гејзерић није потомак измишљене династије Арпада (Бансон), већ угарских или србских кне¬жева Арпадовића који су до 1395. владали у овој србској краљевини (Николић). Угарски краљ Геза I, отац св. Стефана, по Ф. Беку је војвода Геобиц (Geobitz), Ге(ј)овиц или Гешовиц.

Гејзино име је скраћеница од Гејзерић а његов син се није звао Стефан већ Војек (Лексикон светаца), чији је син Мирко, а не измишљени Емерик или Хајнрих. Такође измишљени Ладислав, отац измишљених Штефана и Алмоза по Кинами, не налази се на владарској листи Арпадовића! Иштван (Штефан) је син Гејзерића и кнез Угарске, који је на Божић 1000. године крунисан за апостолског краља. Право име св. Стефана од Угарске је било Војек (Лек¬сикон светаца) а то је искварени облик имена Војко. Приказан је са секиром и љиљаном, два најстарија србска симбола.

Владајућа историја познаје светог Стефана оснивача Унгарије, који је око 1000. године наводно основао узорну маџарску државу, а касније је крунисан и проглашен светитељем. Докази су његова круна и стара „бурса“ (кожна кеса) са златом извезеним циришким речима (Ј. Шафарик). Бурса се налази у Уметничком музеју у Бечу, а украшена је србским писмом из 13/14. столећа. На њој пише: Стефанова бурса, каролиншка, почетак деветог века. Ако знамо да Карло Велики није постојао, као ни народи његовог царства, онда је јасно зашто носи србску бурсу.

Још горе стоји прича о круни Стефана кога су назвали Иштван, крунисаног на Божић 1000 г., а коју је наводно послао папа за апостолског краља (Екуменски лексикон светаца). За ову круну у важећем учењу постоји пет различитих верзија: Потиче из 10. столећа (владајућа наука) или 11/12. (Кундаков); Израђена је око 1075. у Роуму („Византија“) и касније прерађена (Лексикон светаца); Поклон „византијског“ цара (Бек). Грчки језик тада није постојао, али натпис басилеус на круни није збуњујући, ако знамо да је код старих Срба титула „васула“ по по имену једног од осам главних србских богова.

Круна св. Стефана је временски млад фалсификат, јер у време измишљеног Карла Великог и Угарске, цела Европа, Мала Азија и северноафричка обала су се састојале од србских империја, краљевина и кнежевина. Према начину писања, можемо закључити да круна не потиче из 10. века него да је много млађа, поготово што у 10. веку још није постојао ни „грчки“ језик. Такође, да су круна и пре свега украси каснијег датума, највероватније израђени после 1650. године о чему сведоче саме слике.

Србско писмо на круни Ф. Бек назива „грчким“, а натпис на фигури седам на круни чита као „Geobitz“, иако пише Геовитз (нем. Geowitz). Овај војвода Геовиц је био србски краљ Гејза, Гајзарић, отац измишљеног краља Војка, алијас Стефана. Овде се ради о једном србском презимену са србским писмом, које је погрешно прочитано као „Геобиц“. Према томе, овај фалсификат не читамо „Геобитз“ већ „Гешвић“! Треће слово на фигури није србско ом или грчко омега, већ србско „ш“. Према томе, није „Гео“, већ „Геш“, односно Гешвић, јер, четврто слово је србско „в“ и на крају „тз“ је србско „ћ“. Уосталом, да ли ово име гласи Гешвић, Геовиц или Гојовиц, није од зна­чаја, али није „Геобитз“ и није из 10. века. Такође, ни круна није „византијске“ израде, већ су све измислили непажљиви и површни састављачи историје.

Шта ми можемо да закључимо из погрешног описа „угарског народа“, кад је на први поглед уочљива претежно плава комплексија данашњих Маџара? Иако, Угри нису Маџари који су до 18. столећа били етничка група, они се поистовећују и дефинишу као угро-фински народ са турским вишим слојем… из хазарског подручја између Дона и Дњестра (Кр. Депен). Може ли онда неко да одговори на питање: Зашто је угро-фински народ побелео у Европи?

                   Приредио С. Филиповић
из књиге „Карло Велики није постојао“ М. Николића