У оквиру 7. редовног састанка ПСК имали смо прилику да чујемо и предавање др Душана Ристића, председника УО ПСК: Кратак приказ сопствених сазнања о Лужичким Србима/Вендима. Уз историјат Лужичких Срба, посебно су биле упечатљиве његове фотографије настале током излета у пределе Лужице, постојбине ових Срба.
Лужичке Србе Немци називају Sorbi, Wendi или Lausitzer. Они су данас сведени на око 60.000 душа у Доњој (БЛ Бранденбург) и Горњој Лужици (БЛ Саксонија) и тамо говоре 2 истоимена наречја, Dolnoserbšćina и Hornjoserbšćina, прво сличније пољском а друго чешком језику. Делови тог српског народа живе још у Шлезији у Пољској и у Судетимa у Чешкој, а свугде бивају, и не тек у време глобализације, изложени интензивној асимилацији. Од некадашњих староседелаца тог дела Европе, многобројних племена полабских и прибалтичких Срба, међу којима су најпознатија Surbi, Bodrići, Ljutice, Wilzeri, Milzeneri и Luzičani, за неколико генерација вероватно неће бити никога више до брижљиво прикривених трагова, па можда ни њих.
Срби тих предела су дуго одолевали најезди Карла Великог и његових наследника ка истоку. Од њих су крајем првог миленијума нове ере масовно стварани Немци па онда и Немачко царство, у чему је пресудну улогу играло немилосрдно покрштавање у папско хришћанство тих старосрпских, тада већ словенским именом називаних земаља (слика 2).
Интересантни су и богати обичаји Лужичких Срба: народне игре или шарање јаја за Васкрс, као што се чини и код нас; дивне и складне народне ношње; тробојница истих боја као и код нас, Балканских Срба, само измењеног склопа; поход коњаника о Васкрсу и многи други обичаји (слике 3, 4, 5).
Током посете Лужици на предавача је снажан утисак оставио Muzej pod golem nebjom у Lehde-у, близу Lubnjow-a (Blota) = Lübbenau. У музејским просторијама су изложене многе географске карте, народне ношње појединих области, књиге староставне и важни документи. Многи од њих говоре о вековном прогањању тог народа. О заслужним Лужичанима срећемо и ту доста података, али је већи део наведених имена предавач сазнао из књиге Ива Вукчевића Slovenska Germanija, тако и оне о Лутеру и његовој супрузи Катарини вон Бора. Под „golem nebjom“ музеја импресионира домаћинско двориште са ђермом. Интересантан податак пружа грешка на дрвеној табли: „Domowniska“ уместо „Domowinska“, што указује на фирмописца који је несигуран у коришћењу језика свога народа (слике 6, 7, 8, 9).
Неизбежан и незабораван део посете Лужици јесте вожња чамцима, који су по систему дунавске чикље, само мало већи и за више особа. Канали реке Спреје су густо испреплетани и протежу се у дужини од стотине километара; они воде кроз засеоке у којима скоро свака кућа има прастари симбол заштите и безбедности домаћинства – укрштене две белоушкe са круном на глави. Пошта, ватрогасци, медицинска служба, превоз стоке на испашу, пут у школу и повратак дому своме – све је на чамцима (слике 10, 11, 12). „Неописиво је осећање и устрепталост посетиоца нашe крви у сусрету са овим кулисама и овом сценом, позорницом српског битисања на тим просторима, од вајкада“, каже предавач.
У стара времена се бројност популације Лужичких Срба сматрала доста великом, а и пространство лужичких земаља бејаше позамашно (слика 13). Данас је ситуација много лошија, док су изгледи за будућност нимало ружичасти (слика 14). Чак ни после учешћа у победи над нацистичком Немачком на страни огромне већине словенских народа, није се постигло да Лужички Срби (Зорби) остваре јединство и буду макар обједињени у само једној од федералних немачких држава. Политичке скретнице су и њима биле постављене наопако (слика 15). Непрестане репресалије кроз миленијуме учиниле су и чине своје (слика 16). Данас се Лужичким Србима ускраћују средства за школовање и културу; у пределу око Будишина (Bautzen-a) већ се годинама бележе, а нажалост и прећуткују, најсвирепији испади неонациста у Немачкој. И времена се тако мењају – ка све горим и горим (слика 17).
