Поетско вече проткано личним сећањима – нису то честе прилике као што је била 12. фебруара 2025, када смо о нашем великом песнику Мирославу Мики Антићу (Мокрин, 1932 – Нови Сад, 1986)слушали сећања Немање Ротара, његовог сестрића, који је и сам писац. Уз све то чули смо „Бесмртну песму“ и одломке из Антићеве поеме „Војводина“ у упечатљивој интерпретацији др Снежане Кирин. Све је било употпуњено још једном граном уметности – вајарством, пошто смо имали прилику да видимо малу гипсану статуу Мике Антића, по којој ће ове године бити постављен споменик у центру Новог Сада. Рад је дело нашег истакнутог вајара Драгана Раденковића, који је и присуствовао овој вечери на Машинском факултету у Београду, у организацији нашег удружења Пријатељи српске културе.
Немања Ротар, гост вечери, живи у Панчеву и аутор је преко 15 књига, а једна је посвећена његовом ујаку Мики Антићу: „Сутрадан после детињства“. Он је, из прве руке, са великом наклоношћу и широким увидом представио живот и основне црте дела и уметничке заоставштине Мике Антића, песника, новинара, филмског ствараоца, експресивног сликара, космополите, човека вулканске природе, који је имао богат лични живот: три брака и шесторо деце.
Мика је волео да осмишљава свој свакодневни живот, волео је кафански живот, циганску музику. Имао је мноштво поклоника своје поезије и пријатеља широм бивше Југославије. Радо се одазивао на гостовања и рецитовања своје поезије, која и јесте прикладна за
тргове, песничке смотре и фестивале. Поезија искрена, отворена, директна. Његова најпознатија збирка јесте „Плави чуперак“. Ако је Јован Јовановић Змај песник детињства и света деце, Мика је збирком „Плави чуперак“ постао и песник тинејџерског доба. Ова
збирка је инспирисана и посвећена његовој првој супрузи Љубици.
Нажалост, на неки начин Мика Антић није био признат у одређеним књижевним круговима. Као и увек и свугде, постојали су и постоје одређени кланови, тако да је и то био један од разлога што Мика Антић није добро вреднован у српској књижевности. То остаје посао за данашње и будуће нараштаје, јер његова поезија живи и много се чита.
На крају вечери, одломак из Дневника Мике Антића прочитао је Немања Ротар, а Снежана Кирин је рецитовала одломке из поеме „Војводина“. Поменимо да је Мика Антић јако волео Војводину и управо је њен дух, специфичности и лепоте овековечио у тој поеми. А ми, за крај, наводимо једну строфу из „Бесмртне песме“ Мике Антића:
И никад не замишљај живот
као уплашен опроштај,
већ као стални дочек
и стални почетак буђења.
