Удружење Пријатељи српске културе се на свечан начин придружило обележавању великог јубилеја – стогодишњице од завршетка Првог светског рата и велике српске победе у том рату.
На Машинском факултету у Београду, 1. новембра 2018, приређено је веома успешно вече сећања, са следећим учесницима: Мирјана Терзић, која је одржала предавање о српској авијатици, историчар Радован Калабић са беседом о Првом светском рату, присећање на војводу Петра Бојовића који на тај дан пре 100 година ушао у ослобођени Београд. Веома инспиративно о њему је говорио проф. Александар Седмак, који је био и водитељ програма.
Уз пратећи видео бим са најлепшим пределима и местима Србије, ово вече остаће упамћено и по наступу сопрана Тање Андријић, у чијој интерпретацији смо чули песме: Востани Сербие, Тамо далеко, Пукни зоро, Креће се лађа Француска и друге, као и арију из руске опере и винску песму из опере Травијата. Вече је почело извођењем српске химне Боже правде, а потом госте су поздравили проф. Обрад Зелић у име удружења Пријатељи српске културе и проф. Александар Седмак у име домаћина, Машинског факултета у Београду, коме захваљујемо на гостопримству.
Мирјана Терзић је говорила о Српској авијатици у Првом светском рату, а за наш сајт доставила нам је кратак резиме предавања са фотографијама, на чему се захваљујемо:
„У жељи да увеличам прославу обележавања стогодишњице од завршетка Првог светског рата, представила сам допринос српске авијације у том значајном периоду. За тај период славне прошлости нашег народа везује ме име мога деде ваздухопловног потпуковника Драгутина Мишића, који је био борац како у балканским ратовима, тако и у Првом светском рату, као и труд и залагање мога оца Миљојка Лучић који је изузетно ценио пожртвовање и храброст наших бораца и трудио се да се њихова дела никада не забораве. У том циљу написао је две књиге. Једна од њих је била посвећена животу и делу ваздухопловног потпуковника Драгутина Мишића, а друга доприносу српске и савезничке авијације у одбрани и ослобађању Србије у Првом светском рату, што је и била тема излагања.
У излагању је наглашен успех српске авијације у борбама у Првом светском рату захваљујући реорганизацији српске авијатике, школовању више класа пилота, извиђача и механичара чиме је обезбеђено знатно повећање летећег и другог стручног и командног особља, као и авијатичарски материјал. Почевши од незнатног броја пилота и авиона, без потребне опреме и нужног материјала у првој години рата, кроз Српску авијатику је до краја рата прошло око 130 авиона (27 различитих типова) и готово 3.000 ваздухопловаца, укључујући пилоте, механичаре и помоћно ваздухопловно особље. У припремама за пробој и у пробоју Солунског фронта, извршавањем многобројних и разноврсних задатака у посредној и непосредној ваздухопловној подршци, до максимума су испољена стечена борбена искуства, знање и обученост српских и савезничких пилота, извиђача, механичара и њихових команданата.
Први српски учитељ – наставник летења у Седесу био је активни поручник (капетан), пилот – ловац Драгутин Мишић. На ову дужност је постављен по одлуци Врховне команде, као веома цењен и одличан пилот који је пилотирао на свим типовима авиона и кога ни лоше време није могло спречити да полети, па је имао највише часова летења од свих авијатичара на фронту српских армија. За свој педагошки рад у авијацији одликован је са три ордена Светог Саве (два трећег реда и један петог реда), а за свој рад у авијатици и на фронту похваљен је наредбом команданта француске авијатике и наредбом команданта Друге српске армије и одликован француским Ратним крстом са мачевима и орденом Белог орла са мачевима петог реда“.
Историчар Радован Калабић је на почетку своје беседе цитирао чувени говор мајора Драгутина Гавриловића браниоцима одсудне одбране Београда октобра 1915. када су на српску престоницу нападале аустроугарска и немачка армија. „Јунаци! Тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате, дакле, да се бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!“.
Глобалне размере рата, првог таквог опсега и силовитости у људској историји, биле су: 30 држава учесника, 70 милиона људи под оружјем, 15 милиона страдалих, 20 милиона рањених. Права армија на челу са војводом Бојовићем 1. новембра 1918. умарширала је у престоницу Београд. Србија је изгубила 1.244.000 људи, односно 43% становништва. У средишту њене херојске борбе била је огромна жртва народа. Данас често заборављамо те жртве. Одрекли смо се сећања. Калабић је апеловао на неговање сећања и традиција свих ратова Србије.
Професор Александар Седмак је, уз видео презентацију чији део прилажемо уз текст, говорио о животу и војничком путу војводе Петра Бојовића истичући његове заслуге и значај у српској историји. Војвода Бојовић је један од четворице знаменитих српских војвода, поред Радомира Путника, Живојина Мишића и Степе Степановића. Учествовао је у шест ратова: два српско-турска 1876. и 1877–78. године, у Српско-бугарском 1885, потом у Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. и најзад у Првом светском рату 1914–1918. и завредео епитет, једнако важан колико и мноштво одликовање које је добио, „једног од најзнаменитијих српских војних стратега и команданата“. Рођен је 1858. у Мишевићима код Нове Вароши, на падинама Златара, као најмлађе од шесторо деце Перута и Раде Бојовић. Завршио је Војну академију. У Првом балканском био је креатор српских победа и начелник штаба Прве армије. У Првом светском рату руководио је повлачењем преко Албаније, ослобађањем земље и саме престонице Београда, 1. новембра 1918. После рата је био пензионисан и на неки начин маргинализован. У међуратном периоду живео је повучено, као и током Другог светског рата. О његовој смрти у фебруару 1945. постоји више верзија, али се сматра да је страдао од тортуре партизана када су ушли у његову кућу. Сахрањен је скромно, без војних почасти, у породичној гробници. „Мој живот, то су наши ратови“, рекао је већ у дубокој старости човек који је служио у војсци 46 година. Оставио је око 2.500 страна објављеног текста и српску војну литературу посебно задужио преводима дела страних војних писаца.
У оквиру овог новембарског сусрета, истог дана у 16 часова почела је шетња посвећена евоцирању успомене на војводу Бојовића, који је као командант Прве српске армије ослободио Београд 1. новембра 1918. године. После одавања поште код споменика војводи, присутни су обишли његову кућу у Трнској улици у Београду на којој се налази спомен-плоча. Две фотографије дочаравају ту шетњу којом је евоцирана успомена на великог српског војводу, ратног стратега и симбола једног херојског времена.
Овим осмишљеним и лепим програмом, удружење Пријатељи српске културе је, у сарадњи са друштвом Српски кривак, одало пошту јунацима рата и дало допринос обележавању великог јубилеја. Фотографије које илуструју текст снимили су Милан Драгић и Бранка Косановић.
