Округли сто о Косову и Метохији, у организацији удружења Пријатељи српске културе и удружења Српски кривак, одржан је 4. октобра 2018. у амфитеатру Машинског факултета у Београду, уз учешће др Милоша Ковића, професора на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду, протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора призренске богословије Св. Кирила и Методија, историчара Радована Дамјановића и генерал-пуковника, доктора техничких наука Синише Боровића. Присуствовало је око 100 људи, међу којима и доста студената. Скуп је водио председник Секције ПСК за древну историју Срба и Словена, прим. др П. Анђелић. Он је поздравио учеснике и публику, а потом се захвалио домаћину скупа – Машинском факултету у Београду, на уступљеној сали и свакој врсти помоћи у организацији округлог стола. У уводној речи др Анђелић је напоменуо како удружење Пријатељи српске културе сматра да у овом тренутку нашег државног и националног живота треба проговорити о највећем проблему – питању Косова и Метохије. У наставку су говорили гости трибине, а резиме њихових излагања доносимо у кратким тезама. Фотографије које прате текст снимили су Милан Драгић и Бранка Косановић.
Др Милош Ковић: У српско питање су увек биле укључене велике силе. У данашњој ситуацији нова је позиција Србије. Нема, наиме, примера у историји српског народа да је неко нудио територију Србије некоме. Данас се говори о корекцији граница и наводном пристанку САД на такав чин. Последња упоришта Србије у овој проблематици су Русија и Кина. Залажем се за замрзнути конфликт, то је технички термин, али је суштина да се одлуке одлажу. У том смислу постоји пример Кипра. Сада на Косову и Метохији има око 120.000 Срба, а шта је са онима који су протерани и сада живе у Србији? Шта је са њиховим људским и гласачким правима? Постоји, даље, питање огромне имовине Српске православне цркве, њеног катастарског власништва. Ипак, кључно је морално питање – питање косовског завета. Шта ће бити са нашим људима ако се прихвати независност Косова? Данас у независном Косову, сутра у великој Албанији. Чија су то деца тамо? Говори се о стабилности – ако би се решило питање Косова и и Метохије. Али, шта ће бити са Црном Гором! Не заборавимо, такође, да све карте тзв. етничке, природне Албаније обухватају и Крф! Каква је, онда, то стабилност? Питање Косова је питање опстанка Србије. Угађање великим силама води у катастрофу! Ја се не залажем за рат, али постоје разни видови отпора. Морате се супротставити да бисте преживели. Све се своди на то да ли ћемо ми то дозволити. Одлука је на нама.
Радован Дамјановић: Велике силе увек примењују двоструке стандарде. Енглези уништавају нама све оно што чувају код себе. Косово и Метохија је света српска земља. Пећ, Дечани, Св. Архангели, Грачаница – четири српске лавре. Нама остаје једно Русија. Она је дужна да помогне Србији и то треба да се зна. Ми смо 250 година чували њихове манастире на Светој Гори док су они били под Татарима. Главни циљ је да се смањи Србија. Чак је ни Немци нису тако искасапили у Другом рату као што је сада.
Генерал Синиша Боровић: Наш циљ није да задовољимо Шиптаре ни САД. Циљ су наши стратегијски интереси. Дужни смо да донесемо националну стратегију са разрађеним алтернативама. Према одређеним критеријумима и помоћу одговарајућег софтвера, тим стручњака је формулисао 6 алтернатива за разматрање решења проблема Косова и Метохије. Најбоља алтернатива јесте да Косово остане део Србије по Резолуцији 1244 Савета безбедности, под привременом контролом Уједињених нација. Најпогубнија алтернатива је потпис на уговор о независном Косову, односно признање Косова. Преговоре треба вршити у оквиру Савета безбедности. Представници Српске православне цркве треба да уђу у преговарачки процес. Постоји и право Србије на излаз на море, па и то питање треба покренути. Све док НАТО не оствари свој циљ, неће се зауставити. На фотографији, приложеној уз овај текст, налази се попис свих 6 алтернатива везаних за Косово и Метохију, од којих су за српску страну добре А1, А2 и А4, истакао је генерал Боровић.
Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић: Иако смо у тешкој ситуацији, има наде. Пола историје је Бог, а пола човек. Треба то имати у виду. Осам векова је канонског постојања Српске цркве, тога такође треба да будемо свесни. На Косову и Метохији сам био од 1949. до 1999. године. Шиптари, сада себе зову Албанци, стално раде на остваривању својих тзв. природних граница. Постоји изрека да они све окупаторе са добрим дочекују, а са лошим испраћају чим они посустану и изгубе своју силу. Ми се нисмо показали као зрео народ. Треба да знамо шта хоћемо, у тишини да то радимо, без бучних изјава. Апелујем на зрелост, нико није месија и не мора он баш нешто да уради и баш сада. Народ мора решавати своју судбину. Треба да знамо шта хоћемо и како то хоћемо. Србију данас не спасава војска, него српска мајка. Потребан је већи наталитет. Морамо се уздати у Бога. Ако Бог не благослови мир и победу, неће бити ни мира ни победе. Увек питам Албанце: Зашто сте рушили српске светиње кад кажете да је то ваша баштина? Ми морамо да се оснажимо и да не прихватимо оно што није добро за наш народ. Оно што се поклони, то је трајно изгубљено. Оно што се отме, кад тад се врати.
У дискусији је постављено више питања. Учесници трибине су одговарали на њих прецизирајући нека своја становишта. Историчар Ковић је истакао да се глас Цркве најдаље чује, а да тренутно може бити и јачи. Подсетио је на ситуацију са конкордатом у Краљевини Југославији 1937. године и на реаговање СПЦ тим поводом. Потребни су већа друштвена акција, апели, протести. Када се и ако се потпише докуменат о признању сецесионистичке државе, све ће бити касно. Подсетио је на изреку: Прегаоцу Бог даје махове. И Москва се брани на Косову. Сецесионисти успевају када имају страну подршку, што се показало у случају рушења Југославије када су одмах признате Хрватска и Словенија као независне земље. Протојереј-ставрофор М. Тимотијевић је рекао да Албанци гласају у Македонији, Грчкој, на Косову и Метохији и тиме вештачки увећавају број становника у односу на реално стање. Ми у овој ситуацији треба да јачамо своју националну свест, своју унутрашњу снагу, свој унутрашњи корпус.
На крају трибине прим. Предраг Анђелић је формулисао следећи закључак: Не смемо да поклекнемо пред притисцима, да дамо нашу територију и одрекнемо се Косова и Метохије. Светски моћници нам зарад својих глобалистичких интереса отимају Косово и Метохију. Бомбардовали су нас – „нецивилизоване“, а своју цивилизацију су у ствари црпели и добили са нашег Подунавља. Отимају и уништавају, ради својих похлепних интереса, колевку наше самобитности. Намећу нам своје ставове и идеје, директно атакујући на наше биће, не би ли се ми сами одрекли наше колевке, завета и светосавља. Руше нам и пале светиње. Истерују са огњишта. Ми смо стари европски народ, можда и најстарији. Знамо шта нам је чинити. Важно је да никад не пристанемо да им препустимо своју територију, колевку наше вере и српства. Оно што се отме силом – кад тад се врати. Много је примера у историји који то доказују.
