У новембру 2017. организовали смо још један догађај, па се може рећи да је ово један од најплоднијих месеци у целокупном раду Удружења Пријатељи српске културе. У Библиотеци Милутин Бојић, са љубазним домаћинима, одржана је 15. новембра промоција књиге етнолога и новинара Слободана Филиповића Древни србски календар, објављене у ауторовом издању. Како је аутор већ држао предавање о овој теми 27. априла ове године, упућујемо читаоце на текст о томе на нашем сајту. Сада само истичемо да је древни српски календар базиран на цикличном знању и схватању времена и да смо по њему сада у 7562. години.
Оно што је била главна одлика вечери јесте занимљива дискусија са много питања и констатација. Томе су највише допринели наши гости који су први пут присутни на једном предавању удружења Пријатељи српске културе. То су били вајар Драган Радуновић, председник Културног клуба удружења Српски кривак из Београда и новинар Станко Стојиљковић, уредник Галаксије нове (електронско издање). Они су започели дискусију, уз одређене отклоне од неких закључака предавача Филиповића, мада су сви били сагласни у томе да древни српски календар постоји и да је сведочанство и постојања нашег народа. Незаобилазно је било, наравно, и позивање на натписе из српске историје и датирања догађаја тим календаром (Законик цара Душана, натпис на цркви у Мушутишту на Косову и Метохији која је тешко страдала у албанском погрому марта 2014).
У обиљу тема, дотакнута су и питања Аристотеловог схватања времена, Ајнштајнове теорије релативитета, квантне физике, фалсификовања историје, незнања које постало принцип у савременом свету. У том контексту било је оцена да Срби не познају довољно своју историју и културу, па смо и сами одговорни за растакање националног идентитета и утирање пута забораву свих врста. Чули смо и један куриозитет: древни народ Маја користио је чак 20 календара, такође заснованих на цикличном схватању времена.
На крају, поменимо и следеће: на трагу откривања и боље спознаје сопствене прошлости и историје потребно је све то поткрепити доказима, при чему одређена археолошка ископавања и писани трагови имају највећи значај.
Фотографије које прате овај текст сачинили су Милан Драгић и Бранка Косановић.
