Удружење Пријатељи српске културе организовало је 19. фебруара 2026. године предавање посвећено Сави Мркаљу, првом реформатору српског писма, чије су идеје касније прихваћене, развијене и коначно уобличене у реформи Вука Караџића.
Предавање је било чврсто утемељено у лингвистици као научној дисциплини, али је истовремено понудило и шири, интердисциплинарни увид у феномен језика, осветљавајући његове везе са филозофијом и математиком. Такав приступ омогућио је сагледавање Мркаљевог дела не само у историјској, већ и у теоријској и методолошкој перспективи.
Предавач је био проф. др Милош Ковачевић, универзитетски професор у пензији и доктор лингвистичких наука, који је током своје богате академске каријере предавао на бројним филозофским и филолошким факултетима у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Бањалуци, Петрињи, Косовској Митровици, Српском Сарајеву, Београду и Крагујевцу, као и као лектор и гостујући професор на Филолошком факултету Рурског универзитета у Немачкој. Његове научне преокупације обухватају синтаксу, стилистику и историју српског књижевног језика. Аутор је око великог броја научних и стручних радова, више од 20 уџбеника српског језика за основну и средњу школу и 30 књига, а учествовао је и на великом броју научних скупова у земљи и иностранству.
Професор Ковачевић је представио животни пут и научно дело Саве Мркаља (Горња Крајина, 1783 – Беч, 1833) – српског филолога, филозофа, ђакона и песника, једне од најобразованијих личности међу Србима с почетка XIX века. Посебно је истакнута ширина његовог образовања и изузетна језичка компетенција: течно је владао латинским, немачким и француским, служио се грчким и хебрејским, а познавао и италијански и мађарски језик, што га је сврставало у ред европски образованих интелектуалаца свога доба.
Рођен у Сјеничаку на Кордуну, у тадашњој Војној крајини, прва знања стекао је у родном месту. Богословију је завршио у Плашком, Архигимназију у Загребу, а студије филозофије и математике у Пешти, где је дошао у додир са савременим европским интелектуалним струјањима. У манастиру Гомирје замонашио се под именом Јулијан, али његов духовни и научни пут није био лишен искушења. Преминуо је у Бечу 1833. године, оставивши за собом дело које је, иако дуго недовољно вредновано, трајно обележило историју српске филологије.
У свом капиталном делу Сало дебелога јера либо азбукопротрес (Пешта, 1810) Мркаљ је аргументовано и храбро заступао темељну реформу дотадашњег, застарелог и тешко разумљивог правописа, залажући се за увођење фонетског писма заснованог на народном језику. Своју реформску концепцију утемељио је на два кључна начела – „једно слово – један глас“ и „пиши као што говориш“ – чиме је поставио основе модерног српског правописа.
Ови ставови снажно су утицали на Вука Караџића, који је у Писменици (1814) применио Мркаљеву азбуку, истичући њену функционалност, једноставност и потпуну прилагођеност фонолошкој структури српског језика. На тај начин Мркаљев реформски подухват добио је свој наставак и историјску потврду.
Сава Мркаљ је био и песник, иако је у историји српске културе пре свега запамћен као филолог и реформатор писма.
Његов песнички опус није обиман, али има књижевноисторијски значај. Најпознатија му је песма „Јао, триста пута“, која се често наводи као пример ране романтичарске интонације у српској поезији. У њој се уочавају снажна лична осећања, егзистенцијална драматика и исповедни тон, што је одступало од доминантне књижевне праксе тог времена.
Мркаљево песништво, иако малог обима, сведочи о његовој интелектуалној ширини и унутрашњој сложености. Управо та спојеност филолошке строгости и поетске осетљивости чини га једном од занимљивијих личности српске културе с почетка XIX века.
У време када се није јасно разликовало да ли је књижевни језик српскословенски, црквенословенски или славеносербски, када су књиге углавном пристизале из Русије на рускословенском, а писмо имало чак 44 графеме, од којих су неке означавале гласове који више нису постојали у живом језику, Мркаљев подухват био је изразито радикалан. Он је ћирилицу свео на 25 слова и такозвано танко јер, поставивши темеље фонетског правописа. Вук је, полазећи од 28 слова, у процесу реформе коначно уобличио азбуку од 30 слова. Према оцени предавача, Мркаљ је извео око две трећине реформе српске ћирилице.
Међутим, Мркаљеве реформске идеје изазвале су снажан и организован отпор. Митрополит Стратимировић обратио се бечким властима са захтевом да се забрани његова азбучна реформа, док су и унутар Цркве постојала дубока неслагања око питања језика, правописа и разумљивости богослужбених текстова верницима.
Суочен са снажним јавним осудама и институционалним притисцима због своје реформе писма, Мркаљ је веровао да ће му замонашење обезбедити заштиту и смирење у окриљу Цркве, али се испоставило да ни монашки чин није отклонио неповерење и отпор према његовим идејама, нити му је донео очекивани лични и духовни мир. Напустио је манастир, остао без сталног запослења и егзистенцију обезбеђивао држећи приватне часове. Под теретом околности и све израженијих осуда, одрекао се сопствене реформе, али ни тај чин није ублажио нападе: једни су га и даље осуђивали као опасног новатора, други као човека који је изневерио сопствена уверења.
Такав сплет животних и интелектуалних притисака довео је до његовог душевног слома. Живот је окончао у бечкој душевној болници, где је и преминуо, а сахрањен је у заједничкој гробници – трагичан завршетак једног од најсмелијих реформатора српске културе.
Вук Караџић, који је наставио и довршио започету реформу, није прикривао Мркаљев утицај нити је умањивао значај његовог рада. Напротив, институционалним прихватањем реформе и њеним коначним уобличавањем у стабилан правописни систем, Мркаљево име трајно је уписано у историју српског језика. Сава Мркаљ остаје претеча реформе српског књижевног језика и ћирилице – визионар чији је допринос тек накнадно добио заслужено научно и културно признање.
Предавање је отворило простор за нова, продубљена промишљања о језику, посебно у контексту савремених изазова са којима се српски језик суочава. Лингвистика и данас има задатак да одговори на бројна нормативна, социолингвистичка и културолошка питања, а овакви скупови подстичу неопходан дијалог између науке и шире јавности.
Фотографије у галерији која прати овај текст снимили су Милан Драгић и Бранка Косановић.
