Месечна архива: јануар 2026

Последње предавање током 2025. године одржао је генерал-потпуковник Синиша Бoровић који је 24. децембра на Машинском факултету у Београду говорио о пилотима – небеским чуварима отаџбине. Веома посећено, предавање је на јасан и прегледан начин обухватило тему и представљало је, осим излагања чињеница, сећање и одавање почасти херојским делима српских и југословенских пилота кроз три историјске целине: Први светски рат, Други светски рат и агресија НАТО на СР Југославију.

Снежана Кирин је пре предавања представила личност и рад проф. др генерала Боровића, при чему је истакла да је он паралелно са војном каријером био посвећен науци, образовању, хуманитарним и културним пројектима, бризи о људима. Такође, аутор је бројних научних радова и уџбеника, творац иновативних решења у техници.

Сам предавач је посветио своје предавање храбрости и значају српских пилота, укључујући и југословенске, од 1912. до 2020. године. Тај велики хронолошки распон дочаран је прегледно и јасно, са обиљем биографских података пилота који су били на бранику отаџбине. На овом месту упућујемо читаоце на биографије свих пилота и њихове фотографије које можете погледати на слајдовима у галерији фотографија уз овај текст.

Први српски пилоти су школовани у Француској. Прва ваздухопловна команда формирана је 24. децембра 1912. у Нишу. Почело се са 11 авиона. Први пилоти су били: Михајло Петровић (1884), пионир српске авијације, Живојин Станковић (1885–1918),  Милош Илић (1884–1960), Миодраг Томић (1888–1962) и Јован Југовић (1886–1926).

Следећа целина обухватила је Други светски рат и бомбардовање Краљевине Југославије, односно Априлски рат 1941, уз акценат на херојском отпору пилота немачком ваздухопловству. Посебно се истакао 6. ловачки пук који је са 43 модерна авиона непосредно пред рат премештен из Мостара у Земун. Оборено је 48 најмодернијих немачких авиона. Наше снаге су изгубиле 18 авиона, погинуло је 11 пилота, а њих 9 је тешко рањено. Посебно су се истакли пилоти Милош Жуњић, Херцеговац Милисав Семиз и Словенац Миха Клавора. У Априлском рату 1941. погинули су следећи пилоти: Милош Жуњић, Миха Клавора, Владимир Горуп, Карло Штрнбек, Добрица Новаковић, Бранислав Тодоровић, Јован Капешић, Миливоје Бошковић, Душан Борчић, Милутин Петров и Живица Митровић.

Пети ловачки пук био је на аеродрому код Куманова. Надмоћном непријатељу супротставили су се одлучношћу, официрском чашћу и положеном заклетвом. Погинули пилоти 5. ловачког пука 1941. били су: Војислав Поповић, Милорад Тасић, Константин Јермаков, Јефта Арсић, Ратомир Милојевић, Верољуб Стојадиновић, Милутун Петров, Ђорђе Петковић. Поједини пукови су прелазили границе Краљевине и бомбардовали немачке аеродроме у Аустрији, Мађарској, Румунији и Бугарској.

И тада је, нажалост, било издајника и пребега из редова ваздухопловаца. Највише штете нанели су Зденко Горјуп, који је пребегао усташама, као и Адам Ромео, док је Фрањо Пирц радио за Немце.

Трећа целина обухватила је НАТО агресију на СР Југославију током 1999. Пилоти су се опет изузетно храбро понели. Страдали су: мајор Живота Ђурић, мајор Зоран Радосављевић и потпуковник пилот Миленко Павловић.

Поменути су и хероји у миру, пре свих пилот Омер Мехић који је погинуо током хуманитарне мисије када се срушио хеликоптер, са још шесторо путника.

На крају предавања генерал Боровић је истакао: „Сви ови људи нису летели због славе нити су гинули због каријере. Они су летели, борили се и погинули за народ, за децу, за отаџбину коју су волели“. Предавање је било посвећено оданим, храбрим пилотима који нису изневерили ни заклетву ни отаџбину. Била је то почаст пилотима браниоцима отаџбине, за коју су многи од њих положили и своје животе.

Ова изузетно занимљива тема подстакла је дискусију са бројним питањима највише о агресији НАТО пакта, осиромашеном уранијуму, обарању америчког бомбардера Ф-117, а подсетили смо се и одали почаст пилотима Југословенског ратног ваздухопловства који су били на хуманитарној мисији доставе лекова и медицинске опреме настрадалим у земљотресу у Јерменији 1988. године.

Завршимо овај текст одавањем вечне славе српским и југословенским пилотима који су се од 1912. до 2020. године, у оквиру Краљевине Србије, Краљевине Југославије, СР Југославије, Државне заједнице Србије и Црне Горе и на крају Републике Србије, борили и многи од њих погинули за отаџбину којој су дали заклетву!

Удружење Пријатељи српске културе настоји да из различитих углова осветли проблематику српског језика, тако да смо 3. децембра 2025. на Машинском факултету слушали предавање др Милана Обрадовића о вештачкој интелигенцији и српском језику и то кроз књигу „Пречник“ коју је аутор написао и промовисао на Сајму књига. Иначе, Милан Обрадовић је доктор физике, са бројним интересовањима, између којих је и лингвистика, при чему се посебно бави утицајем туђих речи на српски језик и нашом спремношћу да брзо усвајамо туђице, без неговања и чувања наших речи. Предавач, иначе, сада ради у Лајковцу, у средњој школи.

Обрадовић је оценио да у језику увек има туђица због разних утицаја, технологије и других разлога. Усвајање турцизама у српском језику текло је постепено, али је упадљиво како је за последњих 30–40 година огроман број страних речи ушао у српски језик. Огроман је уплив страних речи, а медији и друштвене мреже томе много доприносе. По његовом мишљењу, треба замењивати стране речи: уместо домаће речи просвета (да просвети), ми често користимо едукација, чак и у документима званичних органа.
Предавач сматра да промена у овом смислу треба да се деси у нама и да морамо поћи од себе. Треба бити и строжи према себи у избору речи. Зашто, на пример, не користити реч обавештење, а не информација?

Говорио је и о својој књизи Пречник где један лик измишља речи засноване на словенским језицима. Постоје по њему три врсте речи у српском језику: српске, срболике и неке између. Дао је предлоге: уместо туриста – намерник, поклоник; уместо фолдер – фасцикла итд. И сам је свестан да се многе наше речи неће вратити и заменити старе, али његов циљ је освешћивање, стицање увида у то колико некритички прихватамо туђице и осипамо свој језик, односно сам идентитет. При томе је истакао да нисмо чистунци, односно језички пуристи. Језик је живи ток, немогуће га је оградити од свих утицаја, али при томе морамо бити свесни домаћих речи које треба користити и не занемаривати их без преке потребе разним туђицама. У дискусији је изречено мишљења да је језичка политика наметнута од САНУ; поменут је утицај Вука Караџића и његовог раскида са рускословенским и славеносербским језиком као језиком књижевности, али је било и ведријих нота. У том духу, Зоран Стефановић је оценио да смо, и поред свега, на трагу обнове српског језика.

Фотографије у галерији снимили су Милан Драгић и Александар Седмак.

Широкој лепези тема којима се бави удружење Пријатељи српске културе додато је предавање проф. др Љиљане Чолић (1956) о српским траговима у Османском царству, одржано 19. новембра 2025. у 18 часова на Машинском факултету у Београду. Иначе, Љиљана Чолић је предавала оријенталистику на Београдском универзитету и била је кратко време министар просвете Србије.

Отоманско царство је трајало од 1299. до 1922, заиста импресиван број векова. За то време било је 36 султана. Срби су на многобројне и разнолике начине везани за Отоманско царство, па су сходно томе и остављали своје трагове. Немањићи су боравили у Цариграду, на разне начине помагали и остављали своје трагове. Стефан Немања и Св. Сава су посећивали град, одседали су у манастиру Св. Богородице, краљ Милутин је даровао болницу и манастир Св. Јована. Стефан Дечански је био у изгнанству у Цариграду. Родитељи Св. Петке, која је рођена у околини Цариграда, били су српског порекла. Из Османског царства остали су нам и пописи становништва, најпре онај из 1453, према којем је мање од 1 посто било Албанаца.

Супротно широком уверењу, српски језик није био званичан језик на турском двору, али се доста користио. Такође, било је великих везира нашег рода. Најпознатији је Мехмед паша Соколовић, који је проширио границе Османског царства. У овом контексту важни су и Записи Константина јањичара. Срби су се исељавали у Османско царство, у Једрене и Цариград. Цариград је страдао од Турака, али су га крсташи уништили. Године 1521. пао је Београд и настало је друго исељавање Срба око Цариграда. Тада су имали и Београдску цркву, али су њене реликвије уништене. Две српске принцезе су се удале за турске султане: Оливера Хребљановић и Мара Бранковић. Носиле су титулу деспотице.

Посебан део предавања посвећен је српском листу „Цариградски гласник“, о коме је Љ. Чолић написала књигу. Оснивач, власник и уредник био је Никодим Савић, који је умро млад. Лист је излазио једном недељно. Почевши од Савиндана 1895. године све до 10. октобра 1909, „Цариградски гласник” објавио је преко 50 хиљада чланака и вести различите тематике. Било је прилога о српству из свих крајева света, много је писано о светосавским приредбама, али су праћена и светска збивања (анексија БиХ итд.).
Истакнуто је да се у Архиву Отоманског царства у Истамбулу, међу десетинама милиона докумената, налази и више стотина хиљада страница значајних за историју српског народа. Нажалост, Србија нема Институт оријенталистике који би се кроз пројекте и опсежна истраживања бавио проблематиком српско-турских односа. У дискусији је постављено и питање српских гробаља или парцела на гробљима где су сахрањивани Срби који су тамо живели или због разних разлога тамо преминули и били сахрањени. Тешко је, међутим, због протока времена, бурне историје града, као и немара, наћи поузданије и веће трагове тих парцела или појединачних гробова.

Овим предавањем дат је основни преглед тематике, која је изузетно обимна и важна за историју оба народа, посебно српског. Многе теме остају неистражене или недовољно проучене. Надајмо се да ће у будућности бити истраживача који ће допринети новим сазнањима из ове области и да ова тематика у оквиру делатности удружења Пријатељи српске културе неће бити исцрпљена занимљивим и корисним предавањем др Љиљане Чолић.

Предавање „Конопља – биљка будућности“ одржала је др Маја Тимотијевић 5. новембра 2025. на Машинском факултету у Београду. Њен рад је на почетку предавања представио председник ПСК др Предраг Анђелић. Маја Тимотијевић је председница Удружења конопље, а била је и функционер Министарства пољопривреде Србије. На почетку предавања представљена је биљка конопља, са освртом на њене врсте. Канабис сатива је индустријска конопља, којој је било и посвећено предавање, а канабис индика је марихуана и има наркотичка својства.

Конопља има многобројне предности: израсте за 3–4 месеца, самообновљива је, није генетски модификована, природно је отпорна и произведе 4 пута више целулозе од шуме и упије 4 пута више угљен-моноксида из ваздуха. У пољопривреди је веома прилагодљива, брзо расте, нема потребе за наводњавањем, не прска се, побољшава квалитет земљишта. И поред тих својстава и вековне употребе, конопља је у 20. веку забрањена под утицајем производње нафтних деривата и интереса првенствено америчких фирми које су се тиме бавиле.

Краљевина Југославија је била један од највећих произвођача и извозника кудеље у Европи. Производила је четвртину европске производње. У Оџацима је била берза конопље која је одређивала цену на европском тржишту. Русија и Кина и данас гаје индустријску конопљу. Мноштво производа може да се направи од индустријске конопље, али држава не даје субвенције. Од стабљике може да се прави пелет и тако поштеде шуме, што је посебно актуелно данас у времену опште енергетске кризе.

Током предавања постављено је кључно питање: Зашто је конопља која је хиљадама година хранила, облачила и лечила људе, постала „непријатељ“ у данашњем модерном друштву? До 1903-их конопља је била потпуно легална и изузетно важна култура. Производња индустријске конопље је била подстицана финансијски, регулисана законом, али је 1930-их година уследио преокрет. У време успона нафтне индустрије, синтетичких влакана и фармацеутских монопола, долази до снажне кампање против конопље, која је представљена као опасна дрога, иако индустријска конопља нема наркотичка својства. На бази економских интереса, идеолошког система и медијских манипулација конопља је просто протерана.

Забрана конопље се везује за интересе хемијских компанија које су патентирале најлон и улагале у производњу пластике из нафте. Тако је после медијске помпе 1937. донет закон којим је у САД забрањена производња свих врста конопље. Убрзо су и друге земље следиле пример Америке.

Данас је у Србији могуће под регулисаним условима бавити се производњом индустријске конопље, али је тај процес праћен низом препрека. И сама др Тимотијевић бавила се производњом козметике од индустријске конопље, али уз низ тешкоћа. Производња индустријске конопље се мора пријавити Министарству пољопривреде, а сва обавештења о томе могу се наћи у Правилнику на сајту Министарства.

Главна порука предавања јесте да је потребна ренесанса индустријске конопље због њених многобројних предности и користи.

У оквиру предавања др Снежана Кирин говорила је о гајењу коза, које је смањено и обустављено у социјалистичкој Југославији. Она је упоредила забрану коза са забраном конопље. Та паралела показује како идеологија, односно одређени систем забрањује поједине врсте производње или гајења животиња, превасходно из идеолошких интереса.  Снежана Кирин је оценила да забраном конопље и коза држава није мењала само пољопривреду већ и филозофију живота. Уопште, историја показује да је та појава присутна у свим системима и да идеологија по својој природи тежи да прожме и да се проследи у све сфере друштвеног живота.

Фотографије у галерији снимили су Милан Драгић и Бранка Косановић.