У Крипти цркве Св. Марка у четвртак, 27. априла 2017, у оквиру пролећног циклуса предавања удружења ПСК, етнолог и новинар Слободан Филиповић говорио је о древном српском календару, у присуству око педесет посетилаца. У занимљивој расправи дотакнуто је много питања, између осталог и како вратити стари српски календар у употребу с обзиром на практичне ефекте. Из ове сложене тематике доносимо само основне тезе.
Древни српски народни, државни и црквени луно-соларни календар, са ером настанка пре 7526 година, представља најстарију културну институцију нашег међуледеног доба, засновану на природи Сунчеве светлости и циклусном знању. Посебност у линеарном сабирању циклуса године чини га најпрецизнијим употребним календаром, чија се датовања поклапају са видљивим и невидљивим електромагнетним променама на Сунцу. Семантика речи календар је српска, од ариј. Калинда, ћерка Громовника и миљеница Вишњег бога, која годишње препорађа Сунце о краткодневици зиме.
Упоришне тачке циклуса године постоје на источном хоризонту Лепенског Вира, чији тлоцрт стоји у вези летње дугодневице. Циклус године чине две равнодневице и две повратнице Сунца. Да циклусно знање Срба постоји у континуитету од Винче и Лепенског Вира, најлепши доказ су главни празници хришћанства, а то су четири упоришне тачке циклуса године: Божић (краткодневица), Васкрс (пр. равнодневица), Ивањдан (дугодневица) и Госпојина (јесења равнодневица).
Два најважнија духовна симбола примордијалних циклуса јесу галактички лук и Часни крст. Први је космички симбол за време у српском календару, а други је магнетни фокусатор у атмосфери Земље, у коме су линије магнетног поља Земље у облику о(с)цила на српском грбу. Календар није само астрономско, математичко и метеоролошко питање, већ и митолошко. Треба разликовати четири Нове године: митолошка о Божићу, (9) 12 / (22) 25. децембра на зимском оврагу или повратници Сунца. Најлепше поређење за ову тврдњу је брујање пчела у кошницама, које је најјаче о вечери Бадњег дана; Астрономска (народна и календарска) о пролећној равнодневици (1) 8. на географском истоку (односно (20) 21. марта); Космичка од 20–5. марта / 2–7. априла, када је максималан доток енергије; Метеоролошка о Ђурђевдану, 23. априла/6. маја када коначно почиње лето.
Древни српски календар је део културног континуитета мезолита, који је у време ренесансе постао „грчки“, „римски“ и „јеврејски“, али га ми можемо историографски пратити од Винче и Лепенског Вира до данас. Облик античког српског календара је „мисирски“ календар античких Сарбата, алијас Тројанаца, када се време рачунало на „октеније“. Неколико векова касније, Филип Македонски је реформисао сарбатски календар, познатији као мисирски. У последња четири столећа он је изгубио српско име, добивши четири нова у мимикријама „јулијанске“, „грегоријанске“, „византијске“ и Трпковићеве, алијас Миланковићеве корекције српског календара.
Култура је моћ духа а Срби народ ван времена и простора, чије се циклусно знање заснива на основним небеским кретањима. Артур Кларк је упозорио да је бесмислено бавити се науком без познавања српске митологије! Ипак, народ Срба, алијас „Словена“, избачен је из културне историје света заједно са својим календаром. Овај духовни криминал прикривања мезолитског континуитета културе Хелма, Елза Кристенсен је назвала заборавом људског достојанства, а Светозар Радишић цивилизацијским злочином и планетарном срамотом.
Данашња наука прикрива настанак и континуитет мезолитске културе у Европи. Ту спада и демагогија наметнутог „календарског питања“, као јудео-масонска јерес и обмана хуманизма, за коју је Јустин Поповић рекао да је метафизички нихилизам европске културе. Једино исправно решење је званично враћање у употребу древног српског календара, који је стар 7526 година и има ритам сагласан еталону звездане године у пулсирајућим циклусима васионе. Његова једноставност, у мери ритма природе, крије некадашње опште знање познато као циклусно – за које смо данас грубо ускраћени.
Зашто се, онда, о њему „мудро“ ћути?
