Удружење „Пријатељи српске културе“ приредило је још једно занимљиво предавање, које је 8. маја 2026. године на Машинском факултету у Београду одржала Драгослава Копривица, политиколог, новинар и писац.
Председница Удружења, др Снежана Кирин, укратко је представила Драгославу Копривицу. Рођена је 1951. године у Горњем Милановцу, дипломирала је на Факултету политичких наука у Београду 1973, а члан је Удружења књижевника Србије од 2006. године. Објавила је бројне есеје и приповетке у књижевним часописима и добитник је више признања. Ауторка је, између осталог, књига „Богиња језика: Олга Луковић-Пјановић“ и „Ружица Борисављевић, кнегиња од Старог Влаха“, коју је у оквиру предавања представила речима: „Ова књига је дуг хероинама, сестрама Ружици и Душици. Наш народ су задужиле својом борбом и својом патњом, а свет врхунском етиком и културом.“
На почетку вечери, Љубомир Манасијевић је извео песму „Востани Сербие“, чиме је дат свечани тон догађају.
У наставку, Драгослава Копривица осврнула се на живот и делатност Ружице Борисављевић — равногорке и ауторке „Речника прасрбског – језика мајке“. Посебно је истакла историјску улогу породице Борисављевић, која је, уз још једну племићку лозу, опстала у области Старог Раса још од средњег века. Припадници ових породица били су носиоци народног вођства у различитим историјским раздобљима — од средњег века, преко турске окупације и Првог српског устанка, па све до 1945. године. „Породица Борисављевића, државотворна кроз векове, непролазни је пример како се Српству служило и доприносило, живећи кроз генерације пожртвовано и часно“, истиче Копривица.
Говорећи о сестрама Борисављевић, нагласила је да су гимназију завршиле у Београду, а потом наставиле школовање на Београдском универзитету — Душица на медицини, а Ружица на студијама историје и уметности. Ружица је већ тада говорила четири страна језика. Обе су биле активне у омладини Српског културног клуба, при чему је Ружица била његов најмлађи члан.
После Априлског рата 1941. године, сестре се враћају у родни Прибој и укључују у четничку организацију Драгољуба Михаиловића као илегалке. Душица је деловала као болничарка, док је Ружица била ангажована у пропагандном и обавештајном раду.
Преживеле су тешка ратна искушења, укључујући и такозвану босанску голготу четника, а у Италију су стигле исцрпљене и оболеле од тифуса. Уз помоћ цркве и емигрантских организација наставиле су школовање: Душица је у Риму завршила медицину, а Ружица уметничку академију. Ружица је потом постала представник Српског културног клуба „Свети Сава“ за Италију и сарадник гласила „Српска борба“. У Италији је, захваљујући својој лепоти, изградила и каријеру манекенке.
Сестре Борисављевић провеле су више од шест деценија у емиграцији, непрестано помажући српски народ. Њихова главна мисија било је старање о српским избеглицама, којих је у Италији након рата било у великом броју, а који су пристизали и током наредних деценија. По окончању те мисије, преселиле су се у Швајцарску, где су провеле последње године живота. Током НАТО агресије 1999. године наставиле су да, у складу са својим могућностима, подржавају Србију. У Швајцарској су и сахрањене.
У живој дискусији након предавања истакнут је значај настојања да се обнови сећање на заборављене, а заслужне личности српске историје, што представља једну од основних мисија Удружења „Пријатељи српске културе“.
У галерији су приложене фотографије са предавања, које су снимили Милан Драгић и Бранка Косановић.
