Месечна архива: август 2026

У години када се обележава 170 година од рођења Николе Тесле, Удружење „Пријатељи српске културе“ организовало је предавање под називом „Тесла и Теслина космогонија“. О овој теми говорио је Горан Марјановић, инжењер телекомуникација и чест предавач о животу и делу Николе Тесле.

Овога пута, нагласак је био на Теслиној космогонији — сложеној и широкој теми којом се Тесла бавио на различитим местима, али коју није систематски изложио у једном делу. Стога је, како је истакнуто, неопходно објединити његове расуте записе и изјаве из различитих извора, уз посебан опрез, будући да поједине мисли које му се приписују нису аутентичне.

Марјановић је указао да је, према Теслином схватању, свемир процес, а не једнократни догађај, те да се бесконачно развија кроз међудејство енергије и материје. У том контексту цитирана је и Теслина мисао: „Човек је аутомат космичких сила. Човек је као пријемник, а не самосталан извор свести. Огроман је утицај окружења, тако да су наше мисли и поступци одговор на окружење.“

Према тумачењу предавача, Тесла је, иако је свакодневно, по сопственом сведочењу, практиковао молитву, у својим списима давао предност научном приступу. Сматрао је да човек од рођења бива изложен снажним силама отпора које успоравају развој, међу којима је незнање најзначајнија. Као препреке напретку наводио је и глупост и религиозни фанатизам, који расипају људску енергију.

Тесла је веровао да се напредак човечанства може унапредити кроз проналазаштво и повећање људског потенцијала. По његовом схватању, у свемиру постоји језгро као универзални извор, из кога произилази сва видљива материја. Простор није празан, већ испуњен суптилним флуидом, док је структура света вртложна, а природа јединствен и бескрајан енергетски систем.

Универзум је, у том смислу, непресушан извор енергије, у коме влада дубока хармонија. Према Теслином виђењу, он није хаотичан, већ уређен кроз равнотежу сила и енергије, при чему је енергија фундаменталнија од материје. Истакнуто је и Теслино уверење да чак и енергија мисли може имати утицај на кретања у природи.

Теслу су занимале и древне космологије, укључујући и индијску, што указује на његово настојање да одговори на темељна питања: како из једног извора настаје мноштво облика и шта је суштина свега постојећег. У основи тих промишљања налази се његово уверење да иза привидног хаоса постоји дубоки космички ред.

У целини, предавање Горана Марјановића било је информативно и подстицајно, са јасном намером да отвори простор за даља разматрања Теслиних космолошких идеја.

У галерији су приложене фотографије са предавања, које су снимили Милан Драгић и Бранка Косановић.

Удружење „Пријатељи српске културе“ приредило је још једно занимљиво предавање, које је 8. маја 2026. године на Машинском факултету у Београду одржала Драгослава Копривица, политиколог, новинар и писац.

Председница Удружења, др Снежана Кирин, укратко је представила Драгославу Копривицу. Рођена је 1951. године у Горњем Милановцу, дипломирала је на Факултету политичких наука у Београду 1973, а члан је Удружења књижевника Србије од 2006. године. Објавила је бројне есеје и приповетке у књижевним часописима и добитник је више признања. Ауторка је, између осталог, књига „Богиња језика: Олга Луковић-Пјановић“ и „Ружица Борисављевић, кнегиња од Старог Влаха“, коју је у оквиру предавања представила речима: „Ова књига је дуг хероинама, сестрама Ружици и Душици. Наш народ су задужиле својом борбом и својом патњом, а свет врхунском етиком и културом.“

На почетку вечери, Љубомир Манасијевић је извео песму „Востани Сербие“, чиме је дат свечани тон догађају.

У наставку, Драгослава Копривица осврнула се на живот и делатност Ружице Борисављевић — равногорке и ауторке „Речника прасрбског – језика мајке“. Посебно је истакла историјску улогу породице Борисављевић, која је, уз још једну племићку лозу, опстала у области Старог Раса још од средњег века. Припадници ових породица били су носиоци народног вођства у различитим историјским раздобљима — од средњег века, преко турске окупације и Првог српског устанка, па све до 1945. године. „Породица Борисављевића, државотворна кроз векове, непролазни је пример како се Српству служило и доприносило, живећи кроз генерације пожртвовано и часно“, истиче Копривица.

Говорећи о сестрама Борисављевић, нагласила је да су гимназију завршиле у Београду, а потом наставиле школовање на Београдском универзитету — Душица на медицини, а Ружица на студијама историје и уметности. Ружица је већ тада говорила четири страна језика. Обе су биле активне у омладини Српског културног клуба, при чему је Ружица била његов најмлађи члан.

После Априлског рата 1941. године, сестре се враћају у родни Прибој и укључују у четничку организацију Драгољуба Михаиловића као илегалке. Душица је деловала као болничарка, док је Ружица била ангажована у пропагандном и обавештајном раду.

Преживеле су тешка ратна искушења, укључујући и такозвану босанску голготу четника, а у Италију су стигле исцрпљене и оболеле од тифуса. Уз помоћ цркве и емигрантских организација наставиле су школовање: Душица је у Риму завршила медицину, а Ружица уметничку академију. Ружица је потом постала представник Српског културног клуба „Свети Сава“ за Италију и сарадник гласила „Српска борба“. У Италији је, захваљујући својој лепоти, изградила и каријеру манекенке.

Сестре Борисављевић провеле су више од шест деценија у емиграцији, непрестано помажући српски народ. Њихова главна мисија било је старање о српским избеглицама, којих је у Италији након рата било у великом броју, а који су пристизали и током наредних деценија. По окончању те мисије, преселиле су се у Швајцарску, где су провеле последње године живота. Током НАТО агресије 1999. године наставиле су да, у складу са својим могућностима, подржавају Србију. У Швајцарској су и сахрањене.

У живој дискусији након предавања истакнут је значај настојања да се обнови сећање на заборављене, а заслужне личности српске историје, што представља једну од основних мисија Удружења „Пријатељи српске културе“.

У галерији су приложене фотографије са предавања, које су снимили Милан Драгић и Бранка Косановић.

На почетку предавања, одржаног 7. априла 2026. године на Машинском факултету у Београду, председница Удружења „Пријатељи српске културе“, др Снежана Кирин, представила је предавача, мр Михаила Јелића — слависту који предаје на Универзитету у Бохуму (Немачка) и аутора књиге „Име Срби и од њега изведена лична имена, презимена, деоними и топоними“. Ова књига била је полазиште предавања, али је излагање обухватило и шира питања из области ране историје Словена, укључујући и расправе о Великој сеоби Словена.

У наставку, на основу слајд-презентације, предавач је представио топониме, лична имена, презимена и деониме изведене од етнонима Срби. Према наведеним подацима, на такозваном словенском простору постоји више од 960 топонима овог типа. Такви називи насељених места и географских објеката, по тумачењу предавача, отварају питање ширине употребе српског етнонима у прошлости.

Посебна пажња посвећена је личним именима изведеним од етнонима Срби (Србо, Срба, Србољуб, Србислав, Србомир, Србица, Србијанка и др.), којих, према изнетим подацима, има око стотину. Истакнуто је да ова појава није уобичајена код већине европских народа, али да се поједина таква имена јављају и код Бугара, Румуна, Украјинаца, Пољака, Чеха и Лужичких Срба.

Говорећи о презименима, предавач је навео да у Европи, у 22 земље у простору који је описао као „троугао Москва – Хамбург – Крит“, постоји око 300 различитих облика презимена изведених од етнонима Срби. Деоними попут Србуља или Србљак, присутни су у више језика — грчком, бугарском, украјинском, пољском, а највише у румунском. Према излагању, ови језички трагови могу се тумачити као сведочанство историјских процеса на ширем простору југоисточне и средње Европе.

Предавач је навео и примере речи словенског порекла на Пелопонезу, као и у Немачкој, где живе Лужички Срби, указујући на широку распрострањеност словенских језичких слојева. У том контексту позвао се и на поједине стране ауторе који се баве словенском ономастиком, као и на историјске изворе, међу којима је поменут и исказ папе Јована X из 925. године: „Словенска краљевства примила хришћанску веру још од времена апостола“.

Предавање је било динамично и обогаћено личним запажањима, што је посебно дошло до изражаја у осврту на положај и асимилацију Срба у Немачкој. Предавач се осврнуо и на питање правописних варијанти „српски“ и „србски“, указујући на однос између савремене норме и очувања етимолошког корена речи.

У закључку је истакнуто да питање аутохтоности Срба захтева мултидисциплинарни приступ и да га је потребно разматрати кроз лингвистичке, историјске и друге релевантне доказе.

Фотографије у галерији снимили су Милан Драгић и Бранка Косановић, а цело предавање доступно је на Јутјуб каналу Удружења „Пријатељи српске културе (https://www.youtube.com/watch?v=LsZl8hIYO4E) “.