Дан науке – 10. јули, удружење Пријатељи српске културе обележило је 9. јула 2026. на Машинском факултету у Београду предавањима о Николи Тесли и Павлу Савићу. Заједничко обележавање Дана науке, уз предавања проф. др Петра Кочовића и проф. др Александра Седмака, потврђује да сарадња сродних удружења Пријатељи српске културе и Српски Кривак доноси нову вредност и доприноси ширењу знања и културе јавног дијалога.
Предавач Петар Кочовић говорио је о Николи Тесли, који је рођен пре 170 година у личком селу Смиљану, у породици православног свештеника Милутина Тесле и његове супруге Георгине Мандић. У излагању је обухваћено Теслино школовање, као и деветомесечно боловање од колере, током којег је једва преживео.
Животни пут младог Тесле водио га је најпре у Европу ради школовања, а затим је бродом отпутовао у Америку, где започиње његов озбиљан научни и проналазачки рад. Свој изузетан допринос науци и технолошком напретку дао је као проналазач обртног магнетног поља, индукционог мотора, полифазног система наизменичних струја, генератора, као и комплетног система за производњу и дистрибуцију електричне енергије. Име Николе Тесле уврштено је у Међународни систем јединица и означава јединицу магнетне индукције.
Предавач је представио и неке од најзначајнијих Теслиних пројеката, као што су хидроцентрала на Нијагариним водопадима, лабораторија у Колорадо Спрингсу и чувени торањ на Лонг Ајленду. Патенти за полифазни електромагнетни мотор и пренос електричне енергије, које је Тесла пријавио 1887. године, означили су почетак „револуције наизменичних струја“. Неколико година касније, овај систем примењен је у пројекту хидроцентрале на Нијагари.
Прва електрана у Србији која је у потпуности радила по Теслиним системима била је хидроелектрана на реци Ђетињи код Ужица, снаге 100 коњских снага и радне фреквенције 50 Hz, која је почела са радом 1900. године, само четири године након пуштања у рад електране на Нијагари.
Посебан акценат предавач је ставио на компаније које су откупљивале и комерцијализовале Теслине патенте, као и на америчке милионере који су улагали у те фирме или били њихови сувласници заједно са Теслом. Говорио је и о пожару у којем је уништена Теслина лабораторија.
Један од занимљивих куриозитета био је податак да је Теслин књиговођа био нацистички шпијун. На крају предавања приказан је Теслин трансформатор, па је сала на тренутак подсећала на научну лабораторију.
Професор Седмак одржао је детаљно предавање о Павлу Савићу, великом српском и југословенском физичару и једном од оснивача Института Винча. Предавање је било праћено бројним слајдовима, а део тог материјала доносимо у галерији уз овај текст.
Павле Савић је рођен 1909. године у Солуну, а преминуо је 1994. у Београду. Због службе његовог оца, породица се често селила. Током Балканских ратова и Првог светског рата боравио је у Свилајнцу, где је започео основно образовање. По завршетку рата, у Београду наставља школовање и уписује Другу београдску гимназију. Малу матуру положио је 1923. у Београду, а велику 1927. у Пожаревцу. Још у гимназијским данима показивао је изузетно интересовање за математику, физику и хемију. Дипломирао је физичку хемију 1932. године на Филозофском факултету Универзитета у Београду, након чега је служио војни рок у Сарајеву.
Светски научни углед стекао је сарадњом са Иреном Жолио-Кири у Паризу 1937. и 1938. године, када су истраживањима бомбардовања урана спорим неутронима открили нове изотопе познатих елемената. Ови резултати допринели су да Ото Хан и Фриц Штрасман дођу до открића нуклеарне фисије, односно цепања урановог језгра. Иако се очекивало да ће Жолио-Кири и Савић бити награђени Нобеловом наградом, она је 1944. године додељена само Оту Хану.
Након избијања Другог светског рата, Савић је као странац протеран из Француске, упркос томе што се пријавио као добровољац. Вративши се у Београд, постао је професор физичке хемије на Фармацеутском одсеку Медицинског факултета. Политички се ангажовао већ средином тридесетих година, а 1939. постао је члан Комунистичке партије Југославије. У Народноослободилачкој борби учествовао је од 1941. године, заједно са супругом Бранком. Током рата обављао је одговорне дужности, укључујући руководиоца шифарске службе Врховног штаба НОВЈ, потпредседника АВНОЈ-а и члана војне мисије НОВЈ у Москви.
После рата налазио се на више значајних функција. Године 1945. постао је професор физичке хемије на Филозофском факултету у Београду, а потом и проректор Универзитета. За дописног члана Српске академије наука изабран је 1946, а за редовног две године касније. Боравио је у Совјетском Савезу, где је, у сарадњи са научницима попут Пјотра Капице, разматрао оснивање института за нуклеарна истраживања у Југославији.
По повратку у земљу 1946. године, активно је учествовао у оснивању Института за нуклеарне науке у Винчи (основаног 1948), где је имао водећу улогу. Био је укључен како у научно планирање, тако и у сам процес изградње института. Оставку на место директора поднео је 1960. године, вероватно због неслагања са правцима развоја института, залажући се за ослањање на сопствене научне капацитете и развој фундаменталних истраживања.
Савић је био члан бројних домаћих и страних академија наука, укључујући Академију наука СССР-а, Њујоршку академију наука, Мађарску и Атинску академију наука. Последњи научни рад објавио је неколико месеци пре смрти, у 85. години живота. Преминуо је 1994. године у Београду. По сопственој жељи, сахрањен је у породичној гробници, а не у Алеји заслужних грађана.
Овим изузетним предавањима удружење „Пријатељи српске културе“ достојно је обележило Дан науке. Након летње паузе, нова предавања и друге активности очекују се на јесен.
Погледајте и фотографије у галерији које су снимили Милан Драгић и Бранка Косановић.
