Вече сећања – 20 година од НАТО бомбардовања Србије

Удружење Пријатељи српске културе обележило је 20 година од НАТО бомбардовања Србије 28. марта 2019. у 19 часова на Машинском факултету у Београду. Домаћин вечери био је проф. др Александар Седмак, а учесници: др Снежана Кирин, др Душан Ристић, оснивач и председник УО ПСК, пуковник Бошко Дотлић, генерал Синиша Боровић, Мирјана Терзић, историчар Радован Калабић, као и баритон Марко Ранитовић који је на почетку отпевао химну Србије Боже правде, после Ово је Србија и на крају свечану песму Востани Сербие.

Вече је почело поздравном речју Александра Седмака, а потом је Снежана Кирин одрецитовала Пркосну песму Добрице Ерића, песника чија је смрт, игром случаја, објављена дан после ове вечери. Песника који је назван хроничарем националне историје и човеком који је волео Србију. Доносимо неколико стихова из ове песме:

 

Крива сам што се дрзнух против кривде,

крива што опет славим своју крсну славу!

 

Много смо важне земљо моја мила,

Ја и моје сестре,

ИСТИНА и ПРАВДА,

чим се на нас дигла оволика сила

чим су на нас зинуле кривда и неправда.

 

Наставак вечери био је посвећен промоцији књиге Миљојка Лучића, о којој је говорила његова ћерка Мирјана Терзић, истакавши: „Књигу Бесане ноћи када је 79 дана горела Србија и Југославија и када су падале НАТО летилице написао је Миљојко Лучић, не историчар већ правник по струци, али са жељом да се потресни догађаји изазвани злоделима НАТО пакта никада не забораве и да дâ свој допринос темељнијем упознавању и памћењу значајних ратних напора које су уложиле СР Југославија и Србија у циљу очувања и успостављања слободе и независности. На тај начин је дао свој скроман допринос историји тог, за наш народ, тако тешког раздобља. У књизи је приказана хронологија повреде суверенитета Србије и Југославије, кршење међународних закона и Повеље Уједињених нација, као и кршење основног права наше деце – права на живот. Обимном документацијом и потресним фотографијама приказане су жртве злодела, разарања привредних објеката, породичних кућа и станова, школа, болница, саобраћајница, мостова, медијских кућа, дечјих обданишта, избегличких кампова, колона избеглица итд. Текст указује на страшне и трајне еколошке последице по здравље и живот садашње и наредних генерација овог народа изазване баченим бомбама, од тзв. „осиромашеног уранијума“, разарањем и тровањем атмосфере и земљишта – услед бомбардовања и уништавања хемијских постројења. Приказани су и људи, јунаци, који су храбро бранили своју земљу, оружје општенародног отпора и организација одбране од бомбардовања. Предочени су извештаји и широка дипломатска активност пре, за време и после агресије, реаговања светске јавности, изјаве државника, протести грађана итд. Аутор је прикупљању тако обимне грађе посветио последње године, месеце и дане свог живота, а два месеца након објављивања књиге је преминуо. Тако је његова ћерка преузела на себе да омогући да се његова реч чује и оствари његова жеља да се ови жалосни догађаји никада не забораве“.

Пуковник Бошко Дотлић сведочио је о познатом догађају када је наша ПВО оборила авионе Ф-117 и Б-2, који су после тога престали да се производе. За најопремљеније армије света та два догађаја су била потпуно неочекивана, а сведочила су о снази српске армије и народа који брани своју земљу.

Председник УО ПСК др Душан Ристић, који иначе живи у Дортмунду, говорио је о својим сећањима на ситуацију у Немачкој у времену када се одлучивало о бомбардовању Србије. Са својом супругом Петром присуствовао је седници странке Зелених на којој су они променили своју политику и приклонили се званичној немачкој политици која је инсистирала на потреби бомбардовања Југославије.

Генерал Синиша Боровић је, између осталог, рекао: „НАТО је једини војни савез у свету намењен за ширење утицаја, оружаном силом, развијених западних земаља на челу са САД на подручја изван њихових граница ради овладавања природним ресурсима и простором. Када анализирамо од кога може бити угрожена безбедност Србије и од кога се требамо штитити, онда је то у оба случаја од НАТО алијансе или од неке њене чланице. Ако до тога дође, НАТО нас неће заштитити као што није заштитио интересе Грчке у спору са Турском око Кипра. НАТО је увек на страни своје важније чланице. Од када је формиран био је намењен против некога и такав је и остао. Од свог оснивања до ове године НАТО чланице су извеле 317 ратних операција широм света. У агресијама овог пакта нису поштовани ни национални устави земаља чланица ни устави нападнутих земаља ни међународне правне норме нити ОУН. НАТО ратови су рушилачки уз првенствено наношење огромне материјалне, културне и еколошке штете нападнутом народу. Убијање недужног цивилног становништва и деце проглашавају колатералном штетом јер за њих људско биће није светиња па га и не штеде. НАТО ратује са дистанце супериорном технологијом и то увек против неупоредиво слабијих противника али му нико не суди за злочине и прекомерну употребу силе. Где год је ратовао оставио је пустош и хаос: Авганистан, СФРЈ КиМ, Либија, Ирак, Сирија итд.

Техничко-технолошки развој САД и западних земаља диктира потребу убрзане производње а она је условљена убрзаном потрошњом. Убрзана потрошња је највећа у ратним сукобима. Интерес капитала који надилази интересе хуманог друштва увек ће настојати да створи такав амбијент. Бруталном агресијом на српски народ, на свим етничким просторима где вековима живи или као суверен или као конститутивни народ суседних држава НАТО остварује своје геостратегијске интересе на Балкану. Помогао је шиптарским сецесионистима и терористичкој ОВК да заједнички привремено окупирају јужну српску покрајину КиМ и успоставе парадржавну творевину. Од српских званичника се захтева да „прихвате реалност“ и потпишу правно обавезујући споразум о признању тзв. државе Косово и да му омогуће чланство у међународним организацијама. Истичем да су темељ и оквир за решавање проблема КиМ Устав Републике Србије и Резолуција 1244 Савета безбедности ОУН“.

Радован Калабић је у својој беседи истакао: „Зашто смо ми Срби стално у матици историје? Постоји, сигурно, нека вредност када смо трн у оку разним силама. Ратови нису само за освајање територије већ су и удар на идентитет једног народа. НАТО агресија је завршена потписивањем Кумановског споразума. То је симболичан потез, јер су у близи тог града 1912. године Срби победили на Овче пољу и кренули у ослобађање Куманова. Данас смо окупирани и налазимо се на великој раскрсници. Какав је однос према српским жртвама? Народ који је не зна да цени јунаке тешко може да рачуна на будућност! Србија је вечна само док су јој деца верна!“

У галерији доносимо фотографије које су снимили Бранка Косановић и Милан Драгић. Снимак ове вечери постављен је на Јутјуб канал Пријатеља српске културе, а у оквиру текста доносимо линкове.