Удружење Пријатељи српске културе одржало је још једно успешно и актуелно предавање. Дана 10. јуна 2019, у сали Машинског факултета у Београду, о насловљеној теми говорили су еминентни професори: др Мило Ломпар и др Часлав Копривица. Најављени гост, историчар др Милош Ковић био је оправдано одсутан.
Предраг Анђелић, примаријус и председник Комисије ПСК за древну историју Срба и Словена, на почетку је поздравио предаваче и госте, а потом је дао реч др Ломпару. „Српски народ је сеобом под Арсенијем Чарнојевићем прешао из средњег у нови век“, истакао је на почетку др Ломпар. Нашао се делимично усред католичког света и утицаја барока, са постепеним одвајањем од византијског наслеђа. У 19. веку постоји успон и долази до стварања модерне српске државе. Деветнаести век се суштински завршава Првим балканским ратом, а 20. век – гледано историјски – почиње Првим светским ратом. Двадесети век је, по др Ломпару, век великих српских пораза чије последице и данас осећамо. Првенствено је приклањање идеји југославенства било кобно. Ситуација је данас узнемирујућа, немамо идеју о томе којим путем треба ићи. Не постоји ниједан значајан фактор са интегралистичком свешћу, осим Српске православне цркве. Очигледна је велика неспособност српске интелигенције. Једино решење је колективно деловање. Да ли смо ми способни за то – велико је питање, истакао је на крају излагања Мило Ломпар.
Други предавач др Часлав Копривица је на почетку излагања рекао: „Нисам толики песимиста, мада је ситуација невесела“. Постоји национална енергија, али је проблем у институцијама у којима људи не раде у националном интересу. Држава је кључна ствар да бисмо се одржали. Она је елементарна претпоставка, форма постојања народа. Такозвани европски пут је пут програмиране окупације, мада се данас поставља питање: Која држава је заиста самостална? У паралели Срба у Републици Српској и Шиптара у тзв. држави Косово, поставио је питање: како су Шиптари као национална мањина добили државу, а зашто се то онда брани Србима у РС, који су конститутивни народ? Стално се намећу лажи, зато је борба за истину кључна ствар. Опасна је идеологија која се појављују о томе да је ово време пост-истине: наиме, истина је релативизована до те мере да остају само интерпретације и тумачења. Постоји друга Србија, то је слој људи који верује странцима а не својима. Опасна је и деструкција саморазумљивости националног наратива (на пример, да је косовски завет измишљотина). Ако се прихвате те лажи, све је онда готово. Шта да се ради? Треба се борити за истину, за институције које ће радити у националном интересу. Јер, ово је време борбе за национални опстанак.
У интересантној дискусији постављено је више питања или су се дискутанти само осврнули на одређене проблеме и изнели своје погледе. Било је осврта на актуелну ситуацију с Црном Гором и њеним обрачуном са свим што је српски идентитет, затим и питања о идеји југословенства и како направити национални консензус на ставу да је читав 20. век пораз за Србе, мада су у 88 година постојања Југославије доживели и модернизацију као народ. Све у свему, било је то вече са много покренутих тема, са много углова гледања, прожимања песимизма и благог оптимизма – и кључним питањем: Шта радити и како даље ићи? Како и на којим основама градити национални консензус и колективно деловање?
Фотографије које прате текст снимили су Милан Драгић и Бранка Косановић.
