In memoriam Др Душан Ристић, оснивач и председник Управног одбора удружења Пријатељи српске културе (1. март 1934–6. јул 2020)

У јеку лоших вести током ове године, стигла је још једна. Напустио нас је, 6. јула 2020, наш драги др Душан Ристић, оснивач Пријатеља српске културе и председник Управног одбора удружења. И поред вести о његовим здравственим проблемима, вест је била неочекивана. У условима који су наметнути целе ове године избијањем пандемије корона вируса, комеморација др Ристићу одржана је 24. септембра 2020. у ресторану Десетка у Београду. Присуствовало је око 20 чланова Удружења и гостију. Међу њима је био председник Српског кривака проф. др Божидар Раденковић, са којим наше Удружење има плодну сарадњу, као и Никола Демоња, из Српског научног центра (СНЦ), такође пријатељског удружења.

Скупу се први обратио проф. др Обрад Зелић, потпредседник УО ПСК, који је рекао: „Желим овом приликом да изразим саучешће поводом смрти нашег оснивача, председника Управног одбора и нашег пријатеља др Душана Ристића. Он је рођен 1. марта 1934. у Загребу у породици Немање и Драгице, рођене Лазаревић, из Зворника. Његов отац је одведен у Јасеновац и тамо убијен од усташа 1942. године. Са седам година је остао без оца, а са десет без мајке, за коју је био јако везан. После смрти мајке био је у Матарушкој Бањи код најстаријег брата. Од детињства и кроз цео живот највише је био везан за сестру Душанку, која сад у 96. години живи у Новом Саду. После завршетка Другог светског рата и ослобођења земље деца из избегличких домова послата су у Бугарску на опоравак, па је и Душко два месеца провео у тој земљи. Затим одлази у Београд и наставља школовање. Стоматолошки факултет је завршио у Београду, где је окончао о обавезан двогодишњи ста. Први посао је добио у Словенији, из које после две године одлази за Немачку и почиње своју професионалну каријеру признатог стручњака и оралног хирурга. Временом отвара своју стоматолошку ординацију, пише стручне и научне радове и учествује на бројним конгресима широм света. Велико признање добио је избором за председника Удружења имплантолога Немачке. У Немачкој је живео пуних 50 година, увек снажно везан за Југославију и Србију, а највише за Зворник, свој завичај. Оженио се Немицом Петром и са њом живео у Дортмунду. Био је и председник удружења Пријатељи српске културе у Немачкој.

Оно што је осим професионалне каријере обележило његов живот јесте дубока везаност за Зворник и отаџбину, снажан национални осећај, који је временом бивао све јачи како су текли догађаји са бомбардовањем Србије, уведеним санкцијама и односом Запада према српском народу током последње три деценије. Један од израза тог патриотизма било је оснивање удружења Пријатељи српске културе у Београду 2011. године. У том подухвату његови су били сама идеја и велико ангажовања, али је имао и следбенике, круг људи који су били пореклом из Зворника, пријатељи из младих дана, колеге са студија и каснијег професионалног бављења стоматологијом. Сви су они поставили темеље нашем удружењу.

Удружење наредне године обележава 10-годишњицу рада и можемо да будемо задовољни свим што је урађено. Пре свега, самим почецима који су били претежно у знаку музике и виолине Николе Васића, као и потоњим оснивањем Секције за древну историју Срба и Словена, са многобројним предавањима последњих година о актуелним темама из недовољно познате или неистражене историје Срба. У сваком случају, та предавања су била прилика да се историја Срба осветли из многих углова. Одласком др Душана Ристића Пријатељи српске културе губе човека који је својим ентузијазмом, посвећеношћу, агилношћу, радном и животном енергијом основао ово друштво и дао му неизбрисив печат. У овом тренутку треба рећи да су то снажни трагови и чврст темељ, па се надамо да ће Удружење наставити тим путем даљи развој.“

На комеморацији је говорио и инжењер Милан Драгић, члан ПСК од самог оснивања. Његово излагање – сећање на др Ристића и драгоцено сведочанство о првим данима настанка Удружења – доносимо у целини:

„У најкраћем изнећу своје утиске о првим данима настајања ПСК, о г. Ристићу, о виолини Николе Васића чији је он постао власник управо тих дана и његовим жељама и намерама у вези с горе поменутим. Једног летњег дана 2011. године зазвони телефон код Мирјане Ристић (моје сестре од тетке): представи се непознати из слушалице, ја сам тај и тај, живим у Немачкој, Зворничанин сам итд. и упита одједном – познајете ли ви Николу Васића? Како да не, он је брат мог деде зворничког трговца, живео је у Балтимору и бавио се израдом добрих виолина које су наручивали познати виолинисти оног времена, одговори му кратко Мирјана. Непознати је био г. Душан Ристић (презимена се поклапају сасвим случајно). Уследио је његов предлог – сутра ће бити концерт г-ђе Сандре Белић у Скупштини града, он ће бити тамо па би се се могли и видети.

О свему ме извести Мирјана и тако смо сутрадан седели међу публиком, не знајући како ћемо пронаћи непознатог Ристића. У краћим паузама, пар редова иза нас, чуо се мало гласнији говор од осталих; био је то др Ристић са неколицином својих пријатеља. На крају свет устаде, приђемо, срдачно руковање и уследи нови предлог г. Ристића – можемо се видети сутрадан у башти ресторана преко пута улаза у Мали Калемегдан. На молбу Ристића Мирјана донесе неколико фотографија Николе Васића, а Ристић нас упозна о својим плановима – да формира у Србији удружење Пријатељи српске културе које би се бавило проучавањем живота и рада недовољно познатих и признатих стваралаца српске културе. Он је нешто слично покушао у Немачкој, али сматра да ће то боље ићи у Србији. А посебно га је интересовало стваралаштво Николе Васића. Већ је предузео да се обаве све неопходне службене формалности око свега тога.

Игром случаја, тих дана била је најављена у Њујорку аукција музичких инструмената, један инструмент – виолина Николе Васића биће на продаји (дотадашње власништво чланова моје и Мирјанине породице још од 1954. како су то они одлучили). Г. Ристић се пријатно изненади, јер о томе ништа није знао, не рече више ништа и тако се растадосмо, а сутрадан се он врати својој кући у Немачку.

Удружење је и званично настало, одржано је тим поводом пар састанака, без Ристића. Упознасмо се са оснивачима: Бранимиром Поповићем, Сандром Белић и Владимиром Радосављевићем који је био близак музици – бавио се израдом гудала, своју кућу и радионицу имао је и Шуматовачкој улици, а гђи Сандри поклонио је гудало које је употребила на поменутом концерту у сали Скупштине града, чиме се она јавно и похвалила на том концерту.

Стизали су Рилетови мејлови са жељама и упутствима за даљи рад Удружења а у једном рече – долазим на састанак и доносим виолину! Какву виолину – па виолину Николе Васића (купио је на аукцији за 9000 $). Невероватно, какво пријатно изненађење! Састанак је био у Музичкој академији, сада ФМУ, крајем марта 2012. Најављено се и остварило!

Напоменућу још само један пријатан догађај тих првих дана ПСК, недовољно познат каснијим, то јест садашњим члановима ПСК. Дана 2. маја 2012. одржан је фантастичан приватни концерт у кући г. Радосављевића. Било је то уједно прво јавно извођење на овој виолини Н. Васића и то у рукама професионалца – професора виолине у Берлину Драгана Радосављевића, брата мајстора за гудала. За челом је била Сандра Белић, а за клавиром млада Бојана Димковић. Присутно је било око 40-ак особа, домаћини – Владимир и његова супруга Бразилијанка потрудили су се својски да то вече остане за памћење и у томе у потпуности успели. Жао ми је да на том догађају није био присутан и г. Ристић, њему још више, а све се то дешавало само захваљујући њему, његовом великом ентузијазму и посвећености ствари коју је предузео – детаљнијем проучавању културе српског народа и о томе обавештавати јавност.

Г. Ристић је имао и други циљ, који је итекако био у вези са првим а то је да омогући младим талентима виолинистима да користе добар инструмент за своје усавршавање и наступе на концертима. Сада ту корисну околност користи успешно млада виолинисткиња Катарина Васиљевић.“

За крај, истакнимо још једном снажно родољубље др Ристића. Огледало се то и када је са браћом поставио родитељима спомен-плочу у зворничкој цркви Рођења Св. Јована Претече; и онда када је уредио породичну гробницу на зворничком гробљу у Каракају. А посебно када је организовао обележавање 100 година смрти свој ујака др Ђорђе Лазаревића, једног од националних радника и вођа српског народа у Аустро-Угарској. Др Лазаревић (1888–1914), народни посланик на листи „Група Петра Кочића“ у Босанском сабору, после Сарајевског атентата држан је као талац у Араду, Тузли и Зворнику, где је од домобрана уморен 20. јула 1915, а потом проглашен несталим. После парастоса у зворничкој цркви и на гробљу, одржана је академија посвећена др Лазаревићу, коју је увеличао наступ Јоване Стошић, која је на виолини Николе Васића извела неколико Бахових композиција. Био је то велики догађај за Зворник, у ствари прилика да Зворничани сазнају много више о свом знаменитом претку него што су знали до тада.

Смрћу др Душана Ристића удружење Пријатељи српске културе изгубило је човека широког срца, пријатељске душе и великог борца за српски род. Захваљујемо се свима на присуству комеморацији и изразима саучешћа, са надом да ће се наредне, 2021. године побољшати услови за регуларан рад удружења. Галерија фотографија, која прати овај текст, илуструје важне моменте оснивања удружења и касније делатности др Ристића и самог Удружења. Фотографије су снимили Милан Драгић и Бранка Косановић.

***

На основу члана 8 Статута удружења Пријатељи српске културе, чланови Скупштине на ванредном заседању 3. децембра 2020. изабрали су прим. др Предрага Анђелића за председника Управног одбора удружења Пријатеља српске културе. Одлука је донета једногласно гласовима присутних чланова, а због смрти ранијег председника др Душана Ристића.